Delo

Л А Ж И 85 ■литературу, али кад се тиче интрига, то је друга ствар! Нема већег детета од њега, моја сирота госпођо Офарел. Кад видим у новинама да он познаје женска срца ... пукао бих од смеја ! Ја сам га увек видео да се заљубљује у најгоре онајдаре које је сматрао свесно за анђеле, и које су га варале, које су га вукле за нос!... Рене нам је причао ономад да проводи своје време код оне мале Колете Риго, што игра у Каваљеру, једне мангуп жене која му се смеје у очи и која ће му испумпати и последњи марјаш...“ „Пст!“ рече Емилија, која уђе баш при свршетку ове причице, те мете руку на уста своме мужу. „Г. Клод је наш пријатељ, и ја нећу да се о њему говори... Брат ми је наложио да вам свима пожелим лаку ноћ“, додаде она; „ова господа приметили су да је доцније него што су мислили и отишли су на врат на нос... А мој акварел, што ће представљати последњу сцену из Каваљера, кад ћу га добити?" упита она вицешефа канцеларије. „Ах! време је рђаво за студије“, рече овај, „ноћ пада тако брзо, а ми смо претрпани послом; али ви ћете га добити, добићете га ... Шта је теби, Розалија? Ти си бледа као крпа.“ Сиротој девојци је баш било тешко, готово несношљиво, мислећи да је Рене могао отићи тако, без једне речи за њу, без једног погледа. Грло јој се стезало, сузе јој се пеле у очи. Она стеже ипак своје јецаје, и одговори да јој смета топлота од пећи. ГБена мајка измења са Емилијом један поглед где се видео тако непосредан прекор, да госпођа Фресно окрену очи уз пркос самој себи. Њој, њој такође, било је тешко, јер је волела Розалију. Али је она била увек против овог брака што није одговарао славољубивим тежњама које је она неодређено гајила за свога брата. Кад се мајка и ћерка дигоше, кад метнуше своје шешире и дођоше да јој кажу уобичајено збогом, млада жена, под овим утиском, загрли Розалију топлије него по обичају. Она је пристајала да је жали што пати због Ренеа, али то сажаљење није ишло без извесне сласти, јер је патња девојчина показивала немарност младићеву, и, кад затвори врата, она рече Франсаази с непомешаном радошћу у својим бистрим црним очима: „Ви ћете добро припазити да сутра не лупате?“ — „Колико одбегла девојка“, одговори служавка. „Ни ти, мој велики трапавко“, рече своме мужу улазећи у трпезарију, где је професор предузимао поново свој кулук с