Delo

Л А Ж И 95 једна врста фата-моргане која га је отуђивала од ствари што су га опкољавале. Пробуди се из овог сентименталног сомнабулизма на крају Инвалидског моста и посред авније д’ Антен. Његове ноге су га однеле, нехотично, на пут шго је водио у крај где је живела та Сузана, чија је слика излазила, од јутрос на свршетку сваке његове сањарије. Он се осмехну помисливши како је некад правио читаве хаџилуке у ову улицу Мирило, док је Густав Флобер1 становао у њој. Рене се дивио тако дубоко великом писцу Искушења, да се и на само посматрање куИе јаког и ретког писца узбуђавала његова књижевна младост. Како је био сад далеко од тог доба, и како би се он тек задивио да му је неко тада прорекао како he овом истом улицом ићи у посету једној жени, тако сличној његовим најприснијим шимерама!.. Да ли би ишао данас? Питање се постави поново пред њим у толико јасније у колико је време одмицало. Још један круг сказаљке по часовнику, па he бити пет сати, и моћи, he је видети... Моћи he... Стварност ове могућности постави се тако живо његовој мисли да све плашљиве примедбе избише у један мах. „Не,“ понављао је он у себи, „нећу ићи. Она ми је рекла да дођем јер је знала да су ме и друге позвале. Она није хтела да испадне мање љубазна..." Оно што му се учинило свакидашње, код тих других, бивало је слатко чим се тицало жене коју је почињао волети не знајући ни сам. Откривајући тако још једну побуду да је одликује од свих оних, које је срео синоћ, пожеле поново да јој се приближи. Готово инстиктивно, он викну један фијакер и врати се у улицу Коетлогон, где поче да се облачи. Сестра му је била изашла, Франсоаза се бавила у кујни. Он се стаде дотеривати брижљиво, како то могу само млади људи у овим тренутцима, с дечијим каћиперством горим него код жена, немајући још храбости да каже одлучно: „Ићи ћу у улицу Мирило.“ Сад више није тражио од своје стидљивости снагу против жеље која је расла, расла у њему. Призор његове собе беше га изненадно подсетио на Розалију. Са сентименталним поштењем природним срцу сасвим младом, он се трудио дуго да себи представи своје дужности према сиротом детету. „Кад би она примила без мог знања човека који би јој се допадао као што се мени допада Г-ђа Морен, шта би ја ми1 Густав Флобер, француски романснјер, отац реалистичке школе у ро.чану; писац Госпође Бовари, једног од најлепших романа у светској књижевности. Рођен у Руану 1821, а преминуо 1881. Г1р.