Delo

М И Л О Р д 63 — Мој кнез иде на бал — весело упаде Дирковица. Аха, на бал. Иду ли на бал и ваши пси ? То је упитао сасвим озбиљно. Не — прогунђа Милорд — иси he се са кочијашем вратити кући. С тим речима изађе, а за њим одгега Људвиса са свећом. Човечић у капуту орахове боје сада тек угаси светиљку, скиде с главе капу и, отресајући је од кишних капи, говораше полугласно: С кочијашем ! Кочијаш ! Кочијаш у ливреји ! Морам некад загледати какав ли је грб изрезан на дугметима од ливреје: лонац или чинија. Но, седите, господине Анджеју, седите и не кварите ми расположење својим чангризањем — рече Дирковица. Ја сам данас тако срећна као да сам Господу обгрлила колена. Видела сам свога Милорда. Кога то сад? Кога? — упита гост, седнувши крај пећи и грејући своје црне грубе руке — Какав вам то сад Милорд долази са зелених поља Албионових? Са зелених или незелених, тек је долазио — одговори Дирковица, притврђујући лан уз преслицу, и, погледавши госта обешењачки, додаде: — Кад ви, господине Анджеју, не бисте били старо чангризало, и кад не бисте, ђаво би знао зашто, били против мога дечка, ја бих вам испричала целу причу. Видело се да је горела од жеље да му исприча како јој је син произведен за енглескога великаша. ГЈричајте, госпођо, причајте — рече гост. — Ја слушам на оба уха и ни речицом нећу прекинути. Дирковица је причала, а гост је слушао веома иажлшво и озбиљно. t Анджеј Ренпски је међу онвилским грађанима, у које се умешао, био врло приметна особитост. У разговору и у спољашиости имао је он чудну мешавину грубости и отмености, саркастичне злобе и чудне благости. Лице му је било дугуљасто, жуто, увело и покривено кратком прогрушаном брадом. Уста му, уска и мало упала, често су имала израз пакосне горчине, а очи израз својствен усамљеницима који проводе дане само са својим мислима. То су биле очи замиш.њене, најчешће укочене, покривене стакластом опном. Понекад је иза те ста-