Delo

62 Д Е Л 0 Тако, тако, драги мој! — Време је да избереш женицу, зреме је! Мени треба што преунука, а теби новаца! Чујеш ли тито? Чујем, мамице, и изабраћу брзо, видећете да ћу изабрати. Само ћу најпре да купим имање. Дирковица показа кажипрстом иза себе. Хеј! — шану мало жалосно. — Шта ћемо кад тамо нема више да се купи имање... сем неко врло мало, а теби опет треба велико. Продаћу ону другу кућу, па ћу купити имање одговори Милорд немарно и, да би завршио разговор, пољуби мајку У РУкуБаш се у тај мах тихо отворише врата од трема, и на супрот пару у разговору увуче се прво мали фењер, за њим ситан, неизгледан човечић, у дугом капуту орахове боје, и у старој качкети са искривљеним браником. Нека буде хваљен — поче он. А, господин Анджеј! — узвикну Дирковица. — На веки веков. Анджеј Ренпски постаја мало на вратима, очевидно нечим зачуђен. Каква је то илуминација и свечаност код вас - поче он стеаринске свеће у сребрним свећњацима... самовар кипи... На једанпут ућута и упре поглед у Милорда, као да га је тек сад угледао. А! — узвикну. — Господин... клањамсе! Моје поштовање! Припадам ногама! Заиста! Пред вратима стоји екипаж са кочијашем, фењерима, псима и разним дрангулијама. Требало је да сам се сетио каквога госта дочекује госпођа Аполонија. Али ја, прост човек, прошао сам поред тих дивота, и не мислећи кога то возе по овој долини плача. Ви већ бежите? Последње речи изазваше покрет Милордов, који се брзо, и нагло натмурен, упути вратима. Али ипак није могао да обиђе госта своје мајке, који је стајао пред самим прагом и пружио му руку. Нека будем срећан да стиснем руку господинову рече гост, клањајући се. На једанпут се трже и узвикну: О, беле рукавице! А моја је шапа мокра од кише и упрљана овом лојавом светиљком. Је ли сад у моди навлачити вечером беле рукавице.