Delo

90 Д Е Л О „Не,“ одговори слуга готово тихо, „али Г-ђа Колета је ту.“ „Питајте га да ли ће ме примити за један тренутак,“ рече песник, желећи да види како се понаша ово двоје једно пред другим, после синоћне свађе; и додаде да би победио оклевање собарево: „Ја узимам све на себе.“ „Господин може поћи за мном“ рече последњи; па поведе младића прво кроз предсобље, па после уз мале унутрашње степенице које воде у три собе гда се Клод обично налазио и које је звао, према прилици својим „мишљењесобљем" или својим „патњесобљем." Ове степенице и две прве собе зачуђавале су изобиљем тканина и простирака. Вештачка дневна светлост, лросејана кроз обојена окна, осветљавала је једва, у ово фебруарско поподне, столице од марокана у соби за пушење и пространом салону, чији су се зидови губили под наслаганим књигама. Писац се најрадије бавио у једној собици, у дну, чије је зидове покривала једна тамна тканина. На њој су се виделе слике на платну и акварели најмодернијих сликара тога доба, оних које је нарочито волела, драговољно претерана, машта кућњег газде. Ту су биле две позоришне ложе од Форена, једна играчица од Дегаса, једно предграђе од Рафаелиа, једна поморска сцена од Монеа, четири о-форта од Фелисиан Ропса и, на обвијеном посгољу, биста самог Клода Ларшера од Родеиа, биста изванредне интелигенције где је вајар представио за чудо лепо сву психологију свога модела : моралну узнемиреност и распуштеност, дрско размишљање и слабу вољу, идеализам урођен и поквареност добивену готово систематски. Једна ниска књижница, сто за писање у једном углу, три наслоњаче у млетачком стилу, са црнцима који су носили њене дршке, и један широк диван од зелена коже попуњавали су намештај овог уточишга. које је испуњавао у овом тренутку дим од руске цигарете Колетине. Млада жена се беше извалила на диван, с упола расплетеним својим плавим косама, у оделу нешто налик на мушко с правом јаком и отвореним капутом. Под сукњом од енглеског штофа видели су се њени фини чланци и стопе нешто дуге, у чарапама од црне свиле с отвореним пругама и у лакованим ципелама. На њеним упалим образима почивала је бледоћа, она седефаста бледоћа, коју даје многим глумицама претерано маскирање, дуга бдења, умори неуредног живота. Клод се налазио поред њених ногу, на том истом дивану, и он блед као крпа, те његово уморно лице, као и неред јастука, као и држање Ко-