Delo

МЕЂУНАРОДНА ПОЛИТИКА И СРПСКО ПИТАЊЕ 209 да му не помаже ни руски нихилизам, ни пољско иитање, ни принципи монархизма, ни лично пријатељство његова господара и рускога цара, да увуче Русију у савез, он окреће други лист. Своје „платонско пријатељство“ према Русији он претвара у „активно непријатељство". С енергијом њему својственом и вештином глумца, који се на позорници бије у груди, он доказује и у Немачкој и у Аустрији потребу да се заборави на годину 1866 и да се ириступи „братском“ немачко-аустриском савезу противу Русије и Словенства. И успева. У савезном акту, који је закључен у октобру 1879 год., вели се, да два цара, немачки и аустриски, схватају своју дужност да се брину о безопасности својих царевина и миру својих народа. Цареви налазе, да ову своју дужност могу испунити само тако, ако ступе у тесни савез и да је овај савез јемство општега мира у Европи који је створен Берлинским Уговором. Базирајући савез на начелу заједничке самоодбране, у уговору се вели: „Члан први. Ако, супротно свакоме очекивању и искреној жељи обеју високих уговорних страна, једну од њих нападне Русија, обе високе уговорне стране дужне су да помогну једна другој свима оружаним силама своје царевине и да, према томе, не закључују мир осим заједно и у споразуму. Члан други. Ако једну од високох уговорних страна нападне каква друга држава, друга уговорна страна обавезује се овим уговором не само да не помаже нападача противу свога високога савезника, већ да у најмању руку очува пријатељски неутралитет према уговорној страни. Ако пак у овоме случају Русија потпомогне државу која напада, било заједничком акцијом било ратним мерама којима се прети нападнутој сили, онда обавеза узајамнога потпомагања свима ратним силама, која је предвиђена у првом члану, одмах ступа у важност и ратне онерације двеју високих уговорних страна водиће се у оваквој прилици такође заједно до закључка мира. Члан трећи. С погледом на мирни карактер овога уговора, а да би се избегло његово неправилно тумачење, високе уговорне стране чуваће га у тајности.1 Он не може бити саопштен каквој трећој држави без знања обеју страна и без нарочитога споразума међу њима. Имајући на уму расположење цара 1 По настојавању Внлхелма 1 који је био у ствари лични пријате.Ђ Александра II уговор је доцније публикован (1888. г.) Дело, књ. 64, 14