Delo

Л А Ж И Пол Бурже — НАСТАВАК Оставимо тај пут, мој добри Рене. Ја видим један путоказ на којем пише „коњички пут очајања", као на окуци алеја оне шуме у Фонтенебло где сам је толико љубио једног летњег јутра кад смо се шетали, идући од Море ка Марлоти у малим каруцама с једним црним коњем што се звао Цербер. Мислим да видим тога коња, са китицом као лисичијим репом што му је ударала по челу, и моју Колету поред мене. очију окружених седефом што је долазило од лудила наше ноћи проведене у задовољству... А где је нисам волео? Оставимо тај кобни пут, и вратимо се чињеницама, које сам вам дужан, пошто сте ми писали неколико пута и то тако лепо. Кад вас оставих, улица Коетлогон, одлазећи у Италију, — то се пева у некој песми! — хтедох сазнати да ли могу бити без ње. Е, па лепо! Проба је чињена... и пропала. Ја не могу. Ја сам размишљао, ја сам се борио. Ја сам се дизао изјутра, не десет пута, него двадесет, тридесет пута, заклињући се да не мислим на то преко дана... То је ишло четврт, пола часа... А, на крају тога времена, ја сам је видео поново, и те очи, и та уста, а затим покрете који су само њени, некако нежно и побеђено како је нагињала своју главу на мене кад сам је држао у загрљају; и затим, ма где био, требало ми је да се задржим, да се наслоним на какав зид, толико се тада окре'тала у мом срцу нека игла оштра и врхата. Можете ли ми веровати да сам морао оставити Флоренцију, јер сам проводио своје време у музеју, пред оном сликом Ботичелиовом Madonna Jncoronata, чиј;у сте фотографију видели код моје куће? Долазило ми је да узмем кола на крају вароши, да би стигао пре затварања