Delo

02 Д Е Л 0 Ренеову са Сузаном, глумица, која је била ван себе, говорила је готово случајно, да би опањкала Ларшера код његовог пријатеља. Кад виде колики утисак учинише њене речи на младића, она продужи још јаче. У мучењу онога који је био поред ње и коме је видела како се црте на лицу мењају од бола, она је гасила донекле своју жеђ за осветом против онога другог, јер је знала колико је песник драг Клоду. — „Клод вам није тако говорио!“ викну Рене изван себе. „И да је овде, он би вам забранио да клеветате једну жену за коју зна ца је достојна сваког вашег поштовања". — „Сваког мога поштовања?“ прихвати Колета смејући се још гласније и нервозније. „Реците ми, сматрате ли ме за нешто друго, мој мали Венси? Ваљда што она има једног мужа који крије њен срам и једе с њом старчев новац, је л’ те?... Свако моје поштовање? Јер се она продаје скупље него девојчуре по ћошковима од улица, које немају шта да ручају ? Ви им верујете дакле још, ви, у жене из високих кругова?... И затим, знате“ продужи она дижући се и примичући се Ренеу бесно, и народска позадина њене природе показа се у покрету главе који учини кад му баци ове речи жмирнувши очима : „знате, ако вам је криво што сам вам рекла да је она била ваша и Дефоржова наложница, обратите се Клоду. То ће дати материјала за писање томе дивном господину... Ви почињете да стичете о њему исто мишљење каоја... Без љутње, мој мали, требаће да се на то пази. — Сваког мог поштовања? — Ах! ах! ах! — Не, ви сте прекардашили. Доста, збогом. Сад се облачим озбиљно... Меланија !“ викну отварајући врата, „Меланија !... Поздравите Клода с моје стране“, додаде у крајној иронији, „и пишите му да ћу га ја научити да се с Колетом не шали као ни са љубави“. И с том алузијом на позоришни комад, о коме је Ларшер говорио у писму с лудим заносом, она изгура Ренеа из ложе, и затварајући врата, прсну у смех понова, у ругалачки, неумољив и сребрнаст смех у коме је имало нешто од свега, позоришне игре и задовољене мржње, ругања једне жене из полусвета што бешчасти весело, свирепо, једне жене из високих кругова и освета једне увређене љубазнице. XVI ИсТОРИЈА ЈЕДНЕ СУМЊЕ. „Да зле жене! Да зле жене!“ понављао је у себи Рене силазећи низ позоришне степенице, које су испуњавали клици под-