Delo

104 Д Е Л 0 у мисли тога Дефоржа кога је срео једанпут у њеној кући, тог лепог старца, с понашањем извежбаног официра, лица у исти мах претерано црвеног и увелог, проседеле косе... А она! Замисли је онакву какву ју је толико волео, јутрос још, тако плаву, тако белу, тако фину, с њеним плавим очима тако чистим, са оном мекоћом целог њеног бића која је давала готово идеални карактер најстраснијим пољупцима... И та је жена могла бити прљана онаквим нагваждањима? „Свет је преужасан", рече Рене гласно. „А што се тиче Клода...“ Волео је овог последњег тако истински, тај пријатељ, најдражи, говорио је против Сузане на тај гнусни начин, као простак и као издајица. Каква супротност оном јадном анђелу тако увређеном, који, знајући га, није налазим друге освете до да каже: „Ја сам му опростила!...“ И сваки пут после кад би поменула Клода, хвалила је његов таленат, сажаљевајући га због његових погрешака. Изненадно, Рене се сети ових речи своје невине богородице: „То није разлог, да се свети на другим женама удварајући им се насумце. Готово сам се морала наљутити једног дана кад се нађох за столом поред њега...“ — „Ето узрока!“ рече у себи младић разгнезивши се поново, „он јој се удварао, она га одбила, и он је износи на рђав глас... То је више него одвратно!...“ Рене је корачао, обузет овим свирепим мислима, до трга Опере, па је махинално окренуо десно, и ударио поново уз булевар не приметивши готово. Горчина и одвратност били су тако противни тој још дечјој души, да се његови осећаји слише ускоро у бескрајну нежност према љубљеној, обожаваној жени, према којој су се онако недостојно понашали подмукли Клод и осветољубива Колета. Шта ли је радила тога тренутка? Она је била доле, у једној ложи у Жимназу, присиљена од стране свога мужа да гледа какав био комад, потонула у меланхолију, којој је био узрок њихова љубав, и у снове на њихове пољупце... Тек што изазва слику њеног дивног лица, кад осети, инстинктивну, несавладљиву потребу да је види. Он заустави један фијакер и добаци кочијашу име позоришта, не размишљајући чак. Колико пута је покушавао тако, кад је знао да ће Сузана провести вече у каквом јавном локалу, да и он сам оде тамо! Увек је одгурнуо то искушење чврсто решен да не ради ништа у њеном одсуству што би било противно ономе што јој је обећао у њеном присуству. Уосталом, природа његове маште уживала је чудно у тој савршеној подели на две Сузане, на ону из високих кругова и