Delo

Л А Ж И 105 на ону његову, његову сопствену, а изнад свега, бојао се да не сретне Пола Морена. Читао је Фани, и бојао се, колико и смрти, ужасне љубоморе описане у том лепом роману. Један писац аналитичар, као Клод, нашао би ту разлог за тражење тога сусрета са мужем, да би нашао нову рану срца, на коју би наперио свој микроскоп. Песници код којих се поезија није преобратила ни у корупцију ни у каботенство, имају у себи један инстинкт који их склања од тих нечасних искустава. Они поштују у себи самом ломни цвет својих узбуђења. Док су кола јурила ка булевару Добра-Новост, цео тај скуп побуда које је Рене некад слушао дођоше му на ум. Али су га Колетине речи дирнуле дубље него што је хтео, него што је могао признати. Визија ругобе беше промакла поред његових очију. Могла се вратити. То је осећао не размишљајући много. Осећао је такође да је присуство Сузанино било најсигурније јемство против тог повратка. Заљубљеним људима долазе ти безумни полети од нагона за самоодржање који нагон имају наша осећања као што га имају жива бића. Кола су јурила, и Рене се правдао што није више слушао уговор који је начинио са својом пријатељицом односно начина на који ће проводити своје вечери. „Али да је она могла знати то што сам је морао саслушати, зар не би била она прва која би ми викнула: Ходи и читај на мом лицу моју љубав ? И затим, ја ћу је видети четврт сата само, па ћу отићи, опран од ове прљавштине... — А муж? — Морао би га иначе срести на крају крајева, и он није ништа за њу!...“ Г-ђа Морен није пропустила а да не исприча своме најдражем љубазнику невероватну лаж свих удатих љубазница, о својим никаквим односима према мужу, што је само понекад истина, толико је жена једно створење, које се не да никад познати, како то доказују извештаји са бракоразводних парница. Умешност коју је Сузана употребила да отклони његове најтајније, најмање оправдане љубоморе, дирну поново Ренеа. То га поново изазва да осуди још једанпут клеветнике овог племенитог створења. „Та жена да буде љубазница Дефоржова ? А зашто ? За новац? Каква глупост ! Она, кћи једног министра и жена једног финансијера ! Тај Клод! Како је могао?...“ Кад се младић нађе пред вратима Жимназа, осети потребу да дела, а то смири грају мисли у његовој глави. Није хтео ни по коју цену да га Сузана примети, па заста неколико тренутака на степеницама, размишлзајући. Баш се свршавао један чин, јер су гледаоци излазили гомилом. Ова ирилика даде песнику идеју