Delo

Л А Ж И 117 не познајеш тај свет у којем морам да живим, и колико си ти мало спремљен за њега. Па затим, ти ћеш кривити мене због твог разочарења. Одбаци ту кобну мисао, моја љубави; одбаци је, ја те одвраћам". „Шта имате дакле да кријете у вашем животу што нећете да ја видим ?“ упита младић, па је поново погледа право. Није знао да је Сузана, говорећи му тако, имала само један циљ: да му извуче изјашњење о тој неочекиваној жељи да изврши преврат у њиховим односима. Ту је морао постојати исти разлог због чега је био невесео ономад, због чега је отишао Г-ђи Комов онако изненада. Она се не превари у смисао Ренеовог питања, те му одговори, са сломљеним гласом жртве коју неправда дави. — „Како, Рене, зар ми ти тако говориш?... Али не. Неко ти је отровао срце... Ти ниси дошао на такве мисли... Па дођи мојој кући, мој пријатељу, дођи колико годхоћеш... Шта имам да ти кријем у свом животу, ја, која би пре умрла него што бих ти казала једне лажи!... “ — „Али зашто си ме лагала ономад?" викну Рене. Побеђен очајем који је читао у тим лепим очима, обезоружан понудом коју му учини, неспособан да чува даље тајну своје патње, ссећао је потребу да каже своје примедбе што је једно исто, у свађи са женом, што и намаћи замку на врат. — „Ја, ја те лагала?...“ одговори Сузана. — „Да“, навали он, „кад си ми говорила да идеш у позориште сама са својим мужем“. — „Па ја сам ишла..." — „И ја сам ишао“, прекиде је Рене; био је још неко у твојој ложи“. — „Наш стари пријатељ Дефорж?“ рече Сузана; „али ти си луд мој јадни Рене, ти си луд... Дошао нам је у посету за време једног антракта, па га мој муж задржао до краја представе. Дефорж?“ продужи она смешећи се, „па то није нико... Нисам ни помислила да ти о њему говорим. Слушај, озбиљно, ти не можеш бити љубоморан на Дефоржа?...“ — „Ти си била тако весела, тако срећна“, прихвати Рене гласом који је већ попуштао. — „Незахвалниче", рече она, „да си могао читати у мојој души! Па та нужда да увек прикривам унесрећава мој живот, и да за то чујем од тебе прекоре! Не, Рене, то је сувише сурово! Сувише неправедно!“