Delo

18 Д Е Л О — „Опрости ми! Опрости!“ викну младић, кога је савршена природност његове љубазнице испуњавала необоривом очевидношћу. „Тачно је! Неко ми је отровао срце, она Колета... Како си имала право што си сумњала у Клода!“ — „Нисам му допустила да ми се удвара“, рече Сузана; „људи не опраштају то“. — „Бедник!“ прихвати песник јаросно и као да се хтео отрести својих смртних мука: „Знао је да те волим. Како?... Јер сам био неспретан, збунио сам се, један једини пут кад сам говорио о теби... Познаје ме тако добро!... Све је претпоставио и све јје рекао својој љубазници, и онда друге безобразлуке... Али не, не могу ти их поновити“. — „Понови, мој пријатељу, понови", навали Сузана. Имала је на свом лицу, у том тренутку поносан и немаран осмех невиних који иду на губилиште. Она продужи: „Рекли су ти да сам имала љубазника пре тебе?“ — „Да је само то!“ уздахну Рене. — „Шта, дакле, Боже мој?“ прихвати она. „Шта ме се тиче у осталом што су ти рекли; али да си ти, мој Рене, могао у то поверовати!... Хајде, исповеди се ипак, да ништа немаш више на срцу. Имам у најмању руку право да то тражим“. — „То је тачно“, одговори младић, и, посрамљен као да је он био грешник, промуца више него што изговори ове речи: „Колета ми је рекла да је чула од Клода да си ти... Не! не могу да кажем... најзад, да Дефорж... — „Опет Дефорж“, прекиде га Сузана смешећи се у благој иронији ; „ама то је одвише комично!...“ Није хтела да Рене доврши оптужбу коју је погађала сад. Њено достојанство љубазнице није морало да се слусти до таквих речи. „Рекли су ти да је Дефорж био мој љубазник, да је још, безсумње... Па то више није срамно, колико је смешно. — Јадни стари пријатељ, он који ме је познао оволицну... Био је увек код мог оца. Гледао ме је како растем. Воли ме као своју ћерку. И то је тај човек!... Не, Рене, закуни ми се да ти у то ниси веровао... Јесам ли заслужила да ме тако судиш?...“ XVII Очигледност. Има, у развићу те праве душевне болести која се зове љубомора, врло пријатних периода: периода између напада. За не-