Delo

Л А Ж И ретка. Осетио је по свом брзом успеху то осећање, најгорчије можда у годинама почетништва, завист што се среће код уметника којима се дивимо највише, у чијој школи смо се створили. којима бисмо толико хтели понудити свој струк ловора. Клод Ларшер је волео туђи талент тако инстинктивно, тако живо, као да није имао већ петнаест година књижевничке каријере. И то пријатељство више него драгоцено, јединствено, сад ће пропасти!... Али је ли то била његова грешка, Реиеова, који се окрену у своој постељи, будећи своје спомене један за другим? Зашто је Ларшер говорио ужасној Колети онако како је говорио? Зашто је издао свог’младог пријатеља, свога млађег брата? Зашто?... Ово болно питање наводило је Ренеа на мисли од којих је окретао главу инстинктивно. Славне Базилове1 речи: „Клеветајте, клеветајте, од тога ће остати увек нешто“ садрже у себе једну од најжалоснијих и најсигурнијих истина о човечјем срцу. Извесно да би Рене презрео самог себе ако би сумњао у Сузану после њиховог објашњења Али постоји један отрован талог неповерења, који оставља у души сумња чак и кад се растера; и да је младић смео гледати до дна свога бића, нашао би доказ у својој болесној радозналости да сазна од самог Клода потпуне разлоге лажне оптужбе протурене против његове љубазнице. Та радозналост, сећање на тако дугу везу, таман страх да види поново једног човека који је, помоћу свог положаја старијег брата, имао утицаја на њега, све је доприносило смањивању гнева у рањеног љубазника. Трудио се да пронађе у себи онај гнев, као у вече кад је ишао горе доле авниом Опере изишавши из Колетине гардеробе, и није успевао. Као сви људи који знају да су слаби, он хтеде изазвати одмах један непомирљив догађај између себе и Клода, и кад се овај, кога уведе Емилија, у девет часова изјутра, приближи пруживши руку и рекав: „Добар дан Рене“, песник задржа своју руку у џепу. Два човека осташе један тренутак стојећи један према другом, и врло бледи. Ларшерово лице, опаљено путу, имало је згрчен израз што одаје пустош фикс идеје. Под ударом увреде, његове се очи беху запалиле. Рене је знао да он може побеснити до лудила, и могао је веровати да ће се та рука, коју је одбио да стегне, дићи да удари шамар. Воља би јача од 1 Базил, лице из Бомаршеве комедије Фигарова Свадба, иостао је тип услужног и поткупљивог лнцемера, чија се девиза састоји у цитиранпм речима. Пр.