Delo

122 Д Е Л О увређеног поноса, и Клод прихвати гласом у којем је дрхтало уздржано беснило: „Венси, не доводите ме у искушење... Али не, ви сте дете; на мени је да мислим за двојицу... Хајде! Хајде!... Слушајте, Рене, ја знам све, разумете, све, да, све... Дошао сам синоћ. Ваше сестра ми је рекла да сте ви љути на мене, и доста других ствари које су ми отвориле очи. Ваш неодговор ме је ударио посред срца. Мислио сам да сте постали љубазник Колетин. Та хуља није на срећу погодила да би то било моје најслабије место... Изишавши од вас, отрчао сам к њој. Нашао сам је саму. Сазнао сам срамно дело које је учинила и шта вам је рекла у својој гардероби. Она је тријумфовала, несрећница. Тада ја примених прави лек.И он стаде корачати горе доле по соби, задубљен у спомен на сцену коју је изазивао, и као да не види човека с којим је говорио: „Млатио сам је, али сам је млатио... као геак. Што ми је то пријало! Бацио сам је на земљу, и уцарао, ударао! Онајевикала: Опрости! Опрости! Ах! убио бих је — тако слатко! А како је била лепа са расплетеном косом, дојкама које су вириле кроз исцепану собну хаљину! Она се затим склупчала око мојих ногу, али ја је нисам хтео и ја сам изишао... Она ће моћи показати модрице свога тела своме ноћашњем љубазнику и причати ко јој их је дао!... Како је човеку лакше понекад кад се покаже суров!... Затим, заустављајући се нагло пред Ренеом: „И све то јер је дирнула у вас!... Да или не“, навали он са својим сталним нагласком пуним гнева, „је ли због тога што вам је рекла та девојчура, ви сте љути на мене?“ — „Због тога“, одговори Рене хладно. — „Врло добро“, прихвати Клод седајући, ,.сад можемо говорити. Нема неспоразума између нас, зар не? Допустићете ми дакле да терам до краја. Ако сам добро разумео, та дроља вам је рекла две ствари. Хајдемо редом... Ево прве: ја сам јој тобож говорио да сте ви љубазник Г-ђе Морен... Извините ме“, навали он на један покрет песников. „Међу нама, и кад се тиче нашег пријатељства, ја шаљем до ђавола свечане конвенције друштвене, које забрањују да се помиње женино име. Ја нисам друштвен и ја га помињем... Први безобразлук. Колета вас је лагала. Ја сам јој рекао тачно ово, — сећам се мојих речи као да је то било јуче; покајао сам се за своје речи, тек што сам их изговорио: — Мислим да се сиромах Рене заљубљује у Г-ђу Морен... — Знао сам само за ваше узбуђење приликом вашег говора о