Delo

128 Д Е Л 0 у плач. „Она ме је узела... да сте могли видети, час по час!... Рекли сте ми лепо да се чувам жена. Али шта! Ви сте волели Колету, глумицу, створење које је имало љубазника пре вас? У место да она!.. Нема једне црте на њеном лицу која се није клела да је то немогуће, да сам сањао... То је исто као да сам, још са свим мали, видео анђеле како лажу... Да, имам доказа, сигурног доказа... Силазила је тротоарем улице ди Мон-Табор оним истим кораком... Зашто нисам потрчао за њом, ту, у тој улици, на прагу тих срамних врата. Удавио бих је својим рукама, као животињу. А ја сам се могао љутити на вас због ње!... А она друга! Прешао сам преко најплеменитијег срца, газио сам га идући ка оном чудовишту!... То се само свети правда, све сам заслужио... Али каква то клица ругобе постоји у природи те рађа оваква бића?...“ Дуго, дуго продужавало се то јадиковање. Клод га је слушао, наслонивши главу на руку и не одговарајући ништа. Он је патио, те је знао да је човеку лакше кад говори о својој муци. Жалио је несрећно дете које је јецало из дубине срца, а бисгри аналист који је живео у њему није се могао уздржати а да не осматра разлику између очајања у песника и очајања које је сам препатио толико пута, у сличним приликама. Није се сећао да је икад, чак и у најтежим тренутцима, умирао тако не посматрајући своју сопствену агонију, док му је Рене представљао ство рење заиста младо и искрено, које не држи огледало у руци да би изучавао своје сузе. Те чудне мисли о различности душа не спречише га да у гласу има нешто више од просте симпатије, дубоко узбуђење, кад рече најзад, пошто се Рене заустави у својој жалби: — „Јеврејин Хајнрих Хајне рекао је: љубав је потајна болест срца... Ви сте у периоду наступа... Хоћете ли савет једног ислуженог болничара? Спакујте ваш сандук и удаљите се што више од Сузане... Лепо и добро изабрано име, Сузана коју плаћају старци... У вашим годинама, излечићете се брзо... Ја сам се добро излечио. Да само знам како и кад... Ја сам и сам запрепашћен... Али већ ево три дана како не волим Колету... Дотле, нећу да вас остављам самог. Хајдете да ручате са мном. Пићемо добро и правићемо духовитости. То свети јаде у срц\\. Пошто се изјадиковао, Рене је пао у ону врсту моралне летаргије која долази после великих болова. Пусти се да га Клод води, као месечара, улицом ди Бак, затим улицом де Севр и бу-