Delo

Л А Ж И 127 јест ужас за ужас? Ви знате како је Колета поступала са мном кад сам просио од ње мало сажаљења? Измлатио сам је, ономад, као амалин, а ево шга ми пише. Држите...“ И он пружи своме пријатељу једну харгијицу коју је држао пред собом на столу. Рене је узе механички, и прочита ове редове: Два сата по поноћи. Ти ниси дошао, моја љубави, а ја сам те чекала до сад. Чекаћу те још данас целог дана, а вечерас у мом стану, пошто се вратим из позоришта. Ја сам у првом комаду, па ћу се пожурити. Преклињем те, дођи да ме љубиш. Мисли на моја уста. Мисли на моје плаве косе. Мисли на наша миловања. Мисли на ону која те обожава, која не може да се утеши што те је мучила и која те жели као што те љуби, — лудо. Твоја Колетица. „Ако хоћеш љубавно писмо, ето ти га, а?“ рече Ларшер са зверском радошћу. „Свирепије је, него све што је било, кад је човек љубљен тако, јер се понаша као бараба... Али мени она не треба, ни она нити која друга... Ја мрзим сад љубав, и ја хоћу себи да оперишем срце. Радите као ја...“ — „Да ли могу?“ одговори Рене. „Не! Ви не знате шта је та жена била за мене!...“ И наједанпут, попуштајући бесу своје страсти, стаде да јеца, згрченог лица, плачући, кршећи руке. „Ви не знате ни колико сам је волео, ни колико сам веровао у њу, ни шта сам јој све жртвовао! Па онда та гадост, она, у загрљају оног Дефоржа! Ах!...“ — И као да се стресе од нечега гнусног. „Да ме је варала бар с неким другим, са човеком на кога бих могао да мислим са мржњом, с беснилом, — али без ове одвратности!... Ви'те не могу чак да будем љубоморан на тога човека... — За новац! За новац!...“ И дижући се, стезао је Клоду руку бесно: „Управник је Северних Железница, рекосте ми... Е па знате ли шта ми је предложила ономад?... Да ме научи како ћу добити новаца... Ја такође, био бих плаћеник баронов... То је врло природно, је л’ те, да старац плаћа све, и жену, и мужа, и избраног љубазника! — Боже! да само могу!... Она ће ићи вечерас у Оперу: да ли да одем? Да ли да је узмем за косе и да јој пљунем у лице, пред њеним светом, па да им викнем свима да је она девојчура, најнижа, најпрљавија од свих девојчура?...“ Затим, стропоштавши се поново на столицу груну