Delo

206 Д Е Л 0 У својим комадима они имају понајчешће изврстан дијалог, који их је чак довео и до академијске награде. Комедије им имају духа, доста философије и емоције. Они се унесу довољно у ствар коју раде: један почиње други свршава. У овој чистокрвној фринцуској комедији, пријатној комедији, покушавају аутори, да јаком срачунљивошћу објасне сентименталност једне младе девојке. Ма да у моменту за моментом, свуда избија сентиментална комика, опажа се велика намештеност, виртуозна намештеност. Сцене између Примрозе и Пјера (у првом, у другом — нарочито — и у трећем чину) сведоче о лукавим и опрезним -драмским маестрима, који знају кад и где треба ставити своју руку. Слабо излагање сентименталности, Флер и Кајаве увек спасавају каквим добрим и смишљеним салонским гестом. У Паризу није тешко данас водити трговину и са драмом. Ако куповину не искористе Флер и Кајаве учиниће то, на пример, Пјер, Вебер и Енкен. А писии „Примрозе“ су најбржи, да предухитре сваку конкуренцију, не полазећи никада на свој литерарно-индустријски посао без фантазије. И данас, када Лаведан ствара свог Маркиза Приола; Анри Батај своју ,,La femme nue“; Бернстен свог хероичног Жака и још многи други — намеће се питање: да ли најмодернија француска драма егзистира као драма, или не? Да ли француске модернисте све претварају у дубоки симбол, као аутори са фјордова, или и не маре за симбол? Најзад, да ли они носе у себи какав философски систем или су без икаквих уметничких сензација? Често се пута услед стила изг)-би садржина. Најмодернији заборављају на ову истину, већ живе обрнутим редом. Отуда се о Роберу Де Флеру и Гастону де Кајаве данас пише више него ма о ком другом литерарном пару. Али, зато они највише и носе одговорност због свог жанра, који се свакако, најзад мора дискредитовати. Интерпретација је била сразмерно добра. Г-ђа Таборска (Примроза) унела је поезије у своју улогу. Г. Илија Станојевић (Кардинал од Меранса) покварио је моју предрасуду, јер је био врло добар. Г-ђа Стокић (Сермез) била је непотпуна. Г-ђа Паранос (Донасијена) са г-цом Михајловић (Шанверније) била је примитивна. Г. Гавриловић је дао једног сувише разузданог грофа, а г. Богић је у своју улогу, унео нешто мало манире Витала Малипиера. Р. М.