Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 15 Чедомира. Сан је био тако јак, да се пробудила сва уздрхтала, и није могла више заспати. Заман је гонила његове слике. Оне су се јављале поново, обузимале је против њене воље, као искушење, и девојка би се стресла од неке слатке, несносне језе која би је подухватила целу, од врхова прстију па све до чела и главе. Ишли су пешке, као у селу. Било је много света: његови другови, њене другарице. Није било девера него је Чедомир ишао поред ње, шапутао јој нешто поверљиво, гледао ју својим црним буљавим очима дуго, нетремице, жељно. Пролазили су поред познатих места; час би то био Београд, час Чачак, час село у којем је живела. После света нестало. Они остали сами у њеној авлији, у сенци једног великог крова. Њу обузимао стид и жеља нека да је нестане, да се истопи полако, као комад леда. Чедомир ју узео за обе руке, и, нешто више, клекнуо пред њом, загрлио је око паса, и притиснуо своју глеву на њене груди, на тело. Осетила је овај загрљај, као жив. Глава јој се губила. У ушима зујала блага музика, неки отегнути тонови који огшјају. Плаве и модре врвице њихале се пред њом и око ње, а у уста јој навирало јој једно слатко пиће, као грех. И Вишња поново задрхта. Узбаци руком један прамен косе што јој је падао на чело, и јекну болно: — Шта је ово мени? Ја нећу то. Ја се гнушам тога сна. Девојка се уједе за усну. Крв осоли њену пљувачку. Навуче покривач до уста, окрену се на другу страну, затвори очи и покуша да поново заспи, као дотле, мирно, брзо, не мислећи ни на шта. У једном тренутку, учини јој се да ће се успавити. Али ју је јастук жуљао, несносна врућина пекла ју из постеље, груди дрхтале, тело се знојило и под кожу је подилазили непријатни жмарци. У соби је био још мрак. Часовник је куцао на столу. Његов глас утишао би се по каткад ца се једва чује; затим се дизао јаче, лупао готово, и челичним звуком испуњавао одају као нешто живо. То је било велико, то је било страшно, час тишина смрти, час узбуна мртвих ствари, једно бојно поље у ноћи са свима ужасима који се појављују и онима који се нагађају. Доиста, Вишња се уплаши и викну своју колегиницу: — Анице... Анице !