Delo

О КОНКРЕТНОСТИ СТИЛА 67 Тфимер, реч светлост не може изазвати непосредну чулну пре•ставу једнога низа предмета, који имају ту особину да су светли; ако хоћемо да реч не остане само реч у машти, потребно је да се машта задржи на неком предмету који има ту особину, управо да пронађе тај предмет. Она се задржава обично на ономе предмету, који је у животу учинио најјачу импресију на њу. При помену речи светлост, код некога ће се створити у имагинацији слика сунца, код неког слика ватре. То исто важи и за имена душевних и телесних особина. Реч болест неће у почетиу никакву слику изазвати, али после извесног напрезања ипак мора створити слику оне болести, која је у животу оставила најјачу импресију. Ту настаје као неко тражење престава, које захтева мањи или већи — то зависи од индивидуалне способности — рад имагинације. За сваку поновну преставу је потребна претходна чулна импресија. Зато је код апстрактних имена потребан рад имагинације, који ће извршити упрошћавање општег у појединачно. Међутим у дугом низу апстрактних супстантива, сви њихови појмови нису подједнако апстрактни. Наведени примери су ипак толико јасна апстракта, да се доста лако може створити слика њихових предмета. Али има таких апстракта код којих осим речи ништа не остаје у свести. Пошто је језик срество поезије, то ће за њен сликарски део бити од велике важности претварање апстрактних појмова у конкретне, што је могуће боље и више. Уносити многе апстрактне предмете у описивање значи немати конкретан стил. А жив, конкретан стил је лепа особина многих песника и књижевника. Особина метафорског изражавања је да апстрактне појмове претвара у конкретне налазећи увек између њих сличности. Ако је читав комплекс апстрактних појмова, онда настаје символ. Да сви изрази упоређења нису постали случајно или вештачки ради украса, већ да имају дубљег психичког узрока, сведоче нам поезија, митологија и вера свију народа, као њихове природне манифестације. Личности из античког, германског и словенског света су све исте и ако са промењеним именима. То су богови добра, зла; светлости и мрака; лепоте иљубави; вештине и уметности. Сви они делом оличавају природу, а делом душевне особине и стања. Основа тога оличавања лежи у упоређивању. Кад су такве психичке манифестације принципијелно исте код свију народа, значи да су то њихови природни изрази; а постали су као потреба сим-