Delo

68 Д Е Л 0 воличког престављања, јер је оно увек милије народу, као лакше за схватање. Нарочито се лепо ова тежња види у поезији. Тако се у Омировој Илијади и Одисеји и германским народним песмама провлаче митолошке личности и радње, које се доцније мешају са историским личностима и догађајима. Цео хеленски историски, митски и традициски свет је у Омировој Илијади и Одисеји груписан око једне главне радње. Борба људска с боговима и полубоговима је много живља, него да је престављена простим описом као борба са суровошћу природе; или наклоност и благост природе према људима; или борба богова са судбином. Па не само да су богови и полубогови персонификација природе у ужем смислу ове речи. Врло многи апстрактни појмови су оживљени (плодност — Церера, глад —Фамес). Кад грми,. Јупитер тресе амброзиском косом, кад је море бурно, говори се о гневу Посејдоновом. Читав један свет хеленске маште чини ону необично живу узвишеност Илијаде и Одисеје. Готово за сваку сцену из обичног живота везана је по нека гатка. Кад неко свира тужне арије на лири, говорило се да свира љупке арије пастира Линоса, кога је Аполон устремио. Лахор је шумска нимфа Аура. Кад Етна избацује лаву, то чини Тифеус, чудовиште са сто змајевских глава и сто руку, које лежи испод Етне. Тријони су звезде, које покрећу констелацију Кола на Северном Небу. Пиштање ветра кроз стење је песма сирена. Ово оживљавање природе је природни израз осећања свију народа. Увек је лакше преставити мртва бића као жива зато што онда и она добивају душевне особине које и ми имамо. Тако, жива престављена, та бића врше извесне радње из љубави или мржње према нама. На пример, кад Тифеус избацује ватру из Етне изгледа нам као да он то ради са извесном намером, а на меру могу имати само жива бића. Та намера његова изазваће у нама осећај дивљења његовој снази више него снази мртве природе, зато што смо га и нехотице упоредили са собом, кад смо му дали особине живог бића (намерна радња). Библиске и евангелске параболе су такође метафорског порекла. И ако нису саме себи циљ, већ служе за поуку, ипак су поетског постанка, јер је при њиховом стварању радила машта. Говорници, који износе ове параболе, обраћају се непосредно машти слушалаца, а не њиховом разуму. Тек кад су својим параболама створиле у њиховој машти врло живу слику, износе они.