Delo

92 Д Е Л О вашу вољу у своју душу и у своју вољу. Изабравши себи старца, ви се одричете од своје воље и предајете је њему у потпуну послушност, са потпуним самоодрицањем. Тс искушење, ту страшну школу живота онај, који се предаје, прима добровољно, у нади да he после дугог искушења победити себе, да ће овладати собом у толикој мери, да може, напослетку, послушношћу у току целога живота, постићи потпуну слободу, то јест, слободу од самога себе, да избегне судбу оних, који су цео век проживели, а себе у себи нису нашли. Тај проналазак, то јест стараштво — није теоријски, него је изведен на Истоку из праксе, данас већ хиљадугодишње. Обвезе према старцу нису то што обично „послушање", искушеништво, које јс од увек постојало и у нашим руским манастирима. Овде се (у стараштву) признаје вечна исповест свих оних, који се груде и врше подвиге код старца — и неразрушива свеза између онога, који је свезао, и свезанога. Прича се, на пример, да је једаред, у најстарија времена хришћанства, један такав искушеник, не испунивши некакво послушање, које му је наложио његов старац, отишао био од њега из манастира и дошао био у други крај — из Сирије у Египат. Тамо се после дугих и великих подвига, удостојио, напослетку, да претрпи мучења и патничку смрт за веру. Но кад је црква сахрањивала тело његово, штујући га већ као светитеља, онда се наједаред при узвику ђаконовом: „Оглашени изиђите!" — мртвачки сандук са телом мучениковим, које лежаше у њему, откиде с места и би избачен из храма, и тако до трипут. И тек напослетку дознадоше, да тај мукотрпник још кадгод није испунио послушање, него је отишао био од свога старца, те према томе без одобрења старчева није му се могло ни опростити, чак и крај свих његових великих подвига. Но кад га је дозвани старац ослободио од послушања, тада се тек могао свршити и његов погреб. Наравно, све је то само древна прича, али ево шта се неданно догодило: један од наших сувремених ииока спасавао се у Светој Гори, и наједаред му његов старац заповеди да остави Свету Гору, коју је он, из дубине душе своје, био заволео као светињу, као тихо пристаниште — па да иде најпре у .!ерусалим на поклоњење светим местима, а после натраг у Русију, на Север, у Сибир: „.Тамо је теби место, а не овде“. Поражени и тугом убијени монах јави се у Цариграду ва-