Delo

ВРАЋА КАРАМаЗОВИ 93 сељенском патријарху и мољаше га да га разреши од тог послушања, али му ето и васељенски владика одговори, да га не само он, ¥патријарах васељенски, не може разрешити, него на свој зе^и нема, нити може бити такве власти, која би га могла разрешити од послушања, које му је једаред старац наложио, осим једино.власт оног истог старца, који му је заповедио. — На тај на^ин-бтараштво је обдарено влашћу у извесним приликама безграничном и непостижном. Ето зашто је у многим манастирима стараштво код нас с почетка било дочекано скоро са гоњењем. Међу тим у народу су старце одмах почели високо уважавати. К старцима нашег манастира, на пример, долазио је и прост свет, и врло знатни људи, с тим, да им, бацивши се пред њих, исповедају своје сумње, своје грехе, своје патње, и да измоле савета и упутства. Видевши то, противници стараца су викали, заједно са другим оптужбама, да се овде самовољно и лакомислено понижава тајна црквене исповести, — премда, кад послушник или светски човек непрекидно исповеда своју душу старцу, то се никако не врши као тајна црквене исповести. Свршило се међу тим тако, да се обичај манастирских стараца одржао и мало по мало се одомаћује по руским манастирима. Истина је, до душе, и то, да то испитано и већ хиљадугодишње оруђе за морални препорођај човеков од ропства ка слободи и ка моралном усавршавању може да се претвори и да постане оружје са обе стране оштро, тако да по неког може довести, место смирености и потпуног господарења над самим собом, напротив, до најсаганскије гордости, то јест до ланаца, а не до слободе. Старац Зосима могао је имати једно шездесет и пет година, био је властеоског рода, негда је у наЈранијој младости био у војеној служби и био је на Кавказу виши официр. Без сумње, он је морао поразити Аљошу каквим било својством своје душе. Аљоша је живео у самој ћелији старчевој, који га је врло заволео и примио га к себи. Мора се приметити, да Аљоша, живећи тада у манастиру, још ничим није био свезан, могао је излазити куд хоће, ако ће и на читаве дане; и премда је носио своју подмантију, носио ју је добровољно — да се ни од кога у манастиру не би разликовао. Но, дабогме, -то се и њему самом допадало. Могућно је, да је на младићску уобразиљу утицала та моћ и слава, која је непрестано окружавала његовога старца. За старца Зосиму су многи говорили, да је он, пуштајући