Delo

Т А И Д А 111 Знам шта те је чинило тако милом и тако лепом мојим очима. Моћ воде крштења ме је навела да оставим божје окриље, где сам жЛшео, Ti да те шотражим у поквареном светском ваздуху. Једна кап, без сумње кап воде која опра твоје тело, избила је на мом- челу. Оди, о сестро, и прими од свог брата пољубац у знак мијта. "^Гкалуђер такну својим уснама блудничино чело. По том ућута, остављајући да говори Бог, и још се чуло само, у пећини Нимфа, Таидино јецање уз жубор живих вода. Плакала је још, не бришући сузе, кад дођоше две црне робиње, носећи многе тканине, мирисе и венце. — Није било ни најмање места плакању, рече, покушавајући да се насмехне. Од суза поцрвене очи и квари се боја лица; ноћас треба да вечерам код пријатеља и хоћу да будем лепа, јер ће бити ту жена која ће вребати умор на мом лицу. Ове робиње долазе да ме обуку. Повуци се, оче, и пусти их да раде. Веште су и искусне; с тога сам их платила врло скупо. Види ову, која има крупно златно прстење и која показује зубе тако беле. Отела сам је проконсуловој жени. Пафнус помисли најпре да се успротиви свим својим силама да Таида не иде на ову вечеру. Ну, решен, да поступа мудро, упита је које ће личности ту видети. Она одговори да ће ту видети домаћина гозбе, старог Коту, начелника флоте, Никију и многе друге философе жудне препирака, песника Каликрата, великог свештеника Сераписовог, богате младиће заузете нарочито обучавањем коња, најзад жене о којима се ништа не би могло рећи и чија је добра страна само што су младе. Тада, с неким надприродним надахнућем, рече калуђер; — Иди међу њих, Таидо. Иди! Али те не остављам. Ићи ћу с тобом на ту гозбу и стојаћу поред тебе ништа не говорећи. Она прште у смех. И док су се обе црне робиње брижљиво трудиле око ње, она узвикну: — Шта ли ће рећи кад буду видели да имам за љубазника једног тебаидског калуђера? (Наставиће се) Превво с француског Стева Маринковић