Delo

'110 Д Е Л 0 Чуј, рече, нисам ушао сам у твој дом. Један Други ме је пратио, један Други који стоји овде покрај мене. Тог не можеш видети, јер су твоје очи још недостојне да га гледају; али Неш га убрзо видети у његовој дивној велелепности и pehn ћеш: „Он је једини кога треба љубити!“ Мало час, да није ставио своју нежну руку на моје очи, о Таидо, може бити пао бих с тобом у грех, јер сам сам по себи само слабост и узбуђење. Али нас је он спасао обоје; исто тако је добар као што је моћан и његово име је Спаситељ. Био је обећан свету од Давида и Сибнле, обожаван у својој колевци од пастира и мага, ударен на крст од фарисеја, сахрањен од светих жена, откривен свету од апостола, посведочен мученицима. И ево га где, сазнавши да се бојиш смрти, о жено! долази у тзоју кућу да ти не да да умреш! Зар ми се, о Исусе, не указујеш у овом тренутку, као што си се јавио људима из Галилеје оних дивних дана, кад су звезде, спустив се с тобом с неба, биле тако близу земље, да су их света Невинашца могла ухватити рукама, кад су играла на крилима својих матера, на витлејемским терасама? Није ли истина, Исусе, да смо у твом друштву и да ми ти показујеш стварност свог драгоценог тела? Зар није истина да је то ту твоје лице и да је та суза, што тече низ твој образ, истинита суза? Јест, анђео вечне правде ће је прихватити и то ће бити откуп Таидине душе. Није ли истина, Исусе, да си овде? Исусе, отварају се твоје усне достојне обожавања. Можеш говорити: говори, слушам те. А ти, Таидо, срећна Таидо! чуј шта Спаситељ долази сам да ти каже: то је он који говори а не ја. Он каже: „Тражио сам те дуго, о заблудела овцо! Налазим те на послетку. Не бежи више од мене. Допусти да те узмем својим рукама, сиротице, и носићу те на својим плећима до небесног тора. Оди, моја Таидо, оди моја изабранице, оди да плачеш са мном!“ И Пафнус паде на колена, са очима пуним усхићења. Сад Таида виде на свечевом лицу одблесак живог Исуса. О прохујали дани мог детињства! рече јецајући. О мој благи оче Ахмесе! добри свети Тодоре, што нисам умрла у твом белом огртачу док си ме носио при првој слабој јутрењој светлости, још сасвим свежу од воде крштења! Пафнус полете њој, вичући: Ти си крштена!... О божанствена Мудрости! о Провиђење! о добри Ббже! Сад знам силу која ме је привлачила теби.