Delo

Ђ А К Мој брат од тетке учио је шести разред гимназије. Управо није учио, ишао је само у шести разред. Да би га нагнали да учи, узели су му ђака. Он се решио да ове године коначно заврши с гимназијом и да се спрема за апотекара. Не знам какво је то проклетство хтело да се наш Миша врло рђаво учи. Ретко се дешавало да пређе на чисто, да падне из једног или два предмета, то се сматрало као сасвим природно, а богме два пута се десила и та несрећа да је понављао. Али ове године зарекао се да ће „прећи на чисто“, да би одмах после распуста отишао у апотеку која га је занимала као и свака новост. Сам је зато и нашао ђака, који му је био друг по разреду, али три године млађи од њега, готово дете, али је то дете већ одавно давало часове с великим успехом и било познато због тога. Он је дошао да се погоди с течом. Геча као сваки човек који зна шта је трговина и шта је новац, објасни му да је тридесет динара месечне плате много, јер ипак није сигурно да ће Миша положити све предмете и понуди му двадесет и четири, равно два дуката, по старински. Ои пристаде. Долазио је свакога дана и седео некад по два и три часа. Све предмете, све лекције које имају за сутра, он је објашњавао и понављао толико пута док кроз Мишин устојали мозак не проструји мало разумевања и знања. Седели ćy у засебној соби и чула су се два гласа: Мишин, крупан, звучан, младићски и други звонак, детињски нежан, али ипак чврст. Као да је неко дете учило писмености кога одраслог човека. Понекад би они тамо постајали нервознији и говор гласнијњ Чули су се одломци: — Али, забога, зар и сад не разумеш? — Не разумем, па то ти је. Зар ти мислиш да мене није