Delo

162 Д Е Л 0 Битка, лом и трка, грмљава, дим густи, И гомиле мртвих и рањених лава; И сви погледају у npocie крстове, И свима навиру горке сузе нове; Оловком, невешто, руком каквог друга, На крст су имена записана њина: Са те је простоте силна наша туга, У тој је простоти наша'величина... О светла иглена са крстача бели' Оних што су светом име нам пронели!... И док спровод иде с тишином толиком Испраћен сузама огрубелих жена, Тамо, под Рудником и Копаоником Жена чека мужа, сестра брата њена, Четири се мајке пред иконом моле За синове своје, за своје соколе; Четири синчића нејака код стада, Замењујућ сваки свога оца — гледа Тамо за иланину где сунце запада, Сваки свога оца са чежњом изгледа Док на тужни спровод овај киша лије, И док труба труби, тужно добош бије. *?* О, бедно признање прво херојисма!... И једнога дана кад мајка и жена На миле гробове свеже дођу њима С крстача је киша онрала имена!... И сви погледаше у просте крстове, .11 свима навреше горке сузе нове. Јелена Ј. Димитријевић