Delo

Ђ А К 165 ттамет. А знаш, сејо, — окреће се рођеној сестри — он није знао шта је 'компот. Ја га нудим, а он каже: „А шта је то?“ — „Компот\*— кажем ја. — „А шта је то „компот““? — „Кувано воће, 'брате. Пробај“. Он проба. — „Је ли добро?“ — „Јесте. Ја то никад нисам јео“. И ништа, не снебива се што не зна. Дабогме, он 3jia 4огаритме и Тита Ливија, а ја не знам. — Сиромах дечко! — каже сестра. — Зашго сиромах? — љути се Миша. — Њега чека боља будућност, него мене. Море министар ће да буде. Да видиш кад задрма Србијом. — Хајде иди, да те не чека! Шта оклеваш, забога? кажем ја. — Јао, болан, хајде ти да говориш немачки место мене. Ту ћу да заглавим. Ух, боже, што ме не пустите да будем •кафеџија? Он одлази и понова раде. Кад сврше, онда ђак, пролазећи кроз нашу собу, одлази. Он је омален дечко у сељачком оделу које је као сиромашан ђак од општине добио. Некако чудно крупно корача и као да је већ мало погрбљен. При поласку поздравља тетку и нас озбиљно и некако у исто време и скромно и достојанствено. И чим он изиђе, Миша ухвати мене и на силу ме окреће по соби да играмо валцер. — Е, ништа не бих тражио, него да сам као он. Да видиш само како ме изгрди. Другови смо, још сам ја старији од њега, а морам да поцрвеним. Логично говори човек. Тако полагано прошла зима. Дошло је нагло пролеће с раним врућинама. Једног дана Миша мало жустрије заповеди служавци да донесе хладне воде и слатко. Десила се тада нека Милева, која је у кући три месеца готово господарила, док се нису сетили да је отерају. Она се наљути на Мишу и стаде да гунђа. — Већ нема, сад ћу одмах да потрчим, не знам за кога. Жедан ваљда господин ђак, прохтело му се слатко. Брже, трчи Милева. Нек причека мало... Гори, него ја... Ђак је то чуо. Миша скочи бесан и викну: — Ви сте слушкиња, а он је мој учитељ. Сместа да сте донели или ћете сад видети ко сам ја! Она се уплаши и донесе. Миша истрча и узе јој из руку. Хтео је сам да послужи друга. Овај одби. — Зашто нећеш? Она је глупа.