Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 1Т и најдушевнијем човеку, — таквом, каквих је мало. Он сачува сваком малишану нетакнуту његову хиљаду рубаља, што им ђенералиц^ беше“оставила, тако да су оне до њихова пунолетства биле порасле са интересом свака на две хиљаде, а васпитао их је о свом-трошку, и наравна ствар, потрошио је јамачно више од хиљаду;на свакога. 3^'подробно причање њиховог детињства ја се опет за сад нећу упуштати, него ћу означити само најглавније околности. У осталом, о старијем, Ивану, саопштићу само то, да је он растао као неки мргодан и сам у себи затворен дечко. Не би се могло рећи да је био бојажљив, али некако као да је још од десет година прозрео, да они ипак расту у туђој породици и од туђе милости, и да они имају некаквог таквог оца, да је о њему чак зазорно и говорити, и тако даље. Тај дечко је врло брзо, малоте не још као мало дете (бар тако се причало) почео показиватн некакве необичне и сјајне способности за учење. Тачно не знам, али се некако тако десило, да се он са породицом Јефима Петровића растао тешко и то већ као тринаестогодишњи дечко, прешавши у једну од московских гимназија, а на стан и храну код некаквог искусног и знаменитог тада педагога, који беше пријатељ Јефима Петровића из детињства. Сам Иван је после причао, да се све десило, тако рећи, од „одушевљења за добра дела“ Јефима Петровића, који се одушевио идејом, да дечко генијалних способности треба и да се учи код генијалног васпитача. У осталом, ни Јефим Петровић, ни генијални васпитач већ не беху живи, када је овај млади човек, свршивши гимназију, ступио на универзитет. Пошто је Јефим Петровић рђаво удесио свој тестаменат, те се, због потпуно неизбежних наших формалности и закачаљки, веома одуговлачило примање онога новца, који беше деци оставила суманута ђенералица, а који већ беше са интересом порастао од једне на две хиљаде, — то се младић прве две своје године на универзитету добро напатио, јер је морао да за све то време сам себе храни и издржава и при том да учи. Треба приметити, да он тада чак није хтео на да покуша да се писмом споразуме са оцем, — може бити из гордости. из презрења према њему, а можда и услед хладног здравог размишљања, које му рече, да од татице никакве иоле озбиљније потпоре неће добити. Него, било кахо му драго, младић се ни најмање не збуни, и ипак нађе рада. Најире даваше часове по два гроша од сата. а затим трчаше по редакцијама новина, дајући им чланчиће од