Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 81 необично, по његовом мишљењу, биће — нашег знаменитог манастирског старца Зосиму, кога је заволео и одао му се свом ватреном првом љубављу свога незаситивог и неутољивог срца. У осталом, ја нећу да одричем, да је он и тада већ био врло чудноваТ, почевши чак од колевке. Кад је већ реч о томе, ја сам већ напомињао о њему, да, оставши после матере сироче тек^;-*г£твртој години, он ју је после запамтио за цео свој век, њено лице, њено миловање, „баш као да стоји преда мном жива“. Такве се успомене могу памтити (и то је свима познато) чак и из много ранијег доба, чак од две године, али само тако, да се у току целога века истичу као неке светле тачке из мрака, као откинут крајичак из читаве слике, која се сва угасила и ишчезла, осим само тога крајичка. Исто је тако било и са њим: он беше запамтио једно вече — летње, тихо; отворен прозор, коси зраци сунца на заласку (те косе зраке је запамтио понајбоље); у соби, у углу, икона, пред њом припаљено кандило, а пред иконом на коленима — своју матер, где горко плаче и рида као у хистерији, са подцикивањем и подвикивањем, при чем је њега узела у наручје, загрлила га снажно, тако, да га скоро боли, и моли се за њега Богородици, пружајући га из свога наручја обема рукама према икони као под покров Богородичин... и наједаред утрчи дадиља и у страху га отима од ње. Каква слика! Аљоша је у том тренутку запамтио и лице своје матере: он говораше. да је оно било зането, као ван себе, али дивно, судећи по ономе, колико се он могао сетити. Но он је ретко коме волео поверавати ту успомену. У детињству и у младости он је био мало експанзиван и чак слабо разговоран, али не из бојажљивости или неке туробне недружевности, чак сасвим на против, него од нечега другог, од некакве чисто као унутрашње бриге, и то сасвим његове личне, која се није никог другог тицала, али која је била за њега толико важна, да је он због ње чисто заборављао за друге људе. Но он је људе волео: изгледаше да је он цео век проводио, потпуно верујући у људе, а међу тим нико га никад није сматрао ни за сувише простодушна, ни за наивна човека. Нешто је било у њему што је говорило и што вас је убеђивало, а и доцније, целог живота, да он неће да буде људима судија, да он неће да узме на себе осуду, нити би он и за шта пристао да он некоме буде судија. Изгледало је чак, да је он све допуштао, нимало не осуђујући, премда често врло горко тугујући Дело, књ. 67. 6