Delo

90 Д Е Л 0 је желео да верује, и што је, можда, већ веровао потпуно, у дубини своје душе, шта више још тада, кад је изговарао: „Нећу веровати, док не видим“. Рећи ће можда неко да је Аљоша био туп, неразвијен, да није довршио школу и тако даље. Да није довршио школу, то је истина, но казати, да је он био туп или глуп — била би велика неистина. Ја ћу просто поновити оно, што сам рекао горе: он је на тај пут ступио само стога, што га је у то време једино тај пут свега задобио и наједаред му јасно пред очи изнео сав идеал излаза за његову душу, која се отимала из мрака на светлост. Сад додајте, да је он био младић унеколико већ од нашег последњег времена, то јест, частан и поштен по својој природи, који је тражио истину, који ју је тражио и веровао у њу; који је, поверовавши, тражио да одмах у тој истини учествује свом силом своје душе и који је тражио да одмах учини какав подвиг, са неизоставном жељом, да, ако хоћете, и све жртвује за тај подвиг, па макар и сам живот. Премда, на жалост, ти младићи не разумеју, да је у множини таквих случајева, жртвовати свој живот — можда најлакша жртва од свих жртви, и да, на пример, жртвовати пет-шест година своје бујне младости на мучно и тешко учење, на науку, па макар само за то, да удесетостручи у себи силе за службу тој истој истини и том истом подвигу, који је заволео и који је наумио да изврши — таква жртва је, куд год погледате, за многе од њих претешка. Аљоша је изабрао само свима противан пут, али са таквом истом жудњом за што бржим подвигом. И тек што се он, замисливши се озбиљно, уверио да бесмртност и Бог постоје, он је одмах, сасвим природно, рекао себи: „Хоћу да живим за бесмртност, а на половњачки компромис не пристајем“. Исто тако, да је решио био да бесмртности и Бога нема, он би оног тренутка пошао у атеисте и социалисте (јер социализам није само радничко питање, него је то по превасходству атсистичко питање, питање сувременог оваплоћења атеизма, питање Вавилонске куле, која се зида управо без Бога, не зато, да се са земље дође до неба, него да се небо свуче на земљу). Аљоши се чак учинило чудновато и немогућно да живи као пре. Речено је:. „Раздај све па пођи за Мном, ако хоћеш да будеш савршен". Стога и Аљоша рече себи: „Не могу ја, место „свега-, дати две рубље, а место „иди за Мном“, одлазити само у цркву на службу“. Из успомена његовог детињства, можда се сачувало нешто о нашем оближњем манастиру, куда га је могла