Delo

34 Д Е Л О подин Божо, па остали министри, војводе и великосудије по иза њих, а перјаници и народ, гологлави, унаоколо, као људске душе око престола Свевишњега. Како је био добре воље, разговарао се, шалио, смијао, распитивао народ и главаре о по које-чему, судио и пресуђивао пођекоме, а понекога и даривао било паром, било медаљом, било „ливором", било којим товаром жита, или чим-год у живу. Згодније прилике и подеснијег часа Перун и Божо нијесу могли уграбити, па да су сву цијелу годину дана на дворској капији дреждали и све свеце и врачеве за савјет питали и за помоћ молили. И Перун с лијеве стране, с чибуком под мишку, с јатаганом за силавом па чак и торбом на леђима, а Божо с десне му банде, сав у свили и вицети, избријан с окренутим „на пасјалук“ брцима, с коланом огрлицом и баштуном у руци, хај-хај, те под Бријест. Ту ти се прогурај између народа, па капу под пазухом па ти се залети, прво Перун па Божо за њим, те господара у скут и у руку: цбк, цбк! Па се онда поизмакни по на десетак корака, све по на се, и ту стани у ћустек, с рукама на пусат а очима на Господара, као и остали. — Шта си доша’, Перуне?... запитаће га Господар, видећи га и још прашњава од пута и под торбом, и упријевши штапом на Божа, додаде: — И ко ти ј’ ово, ко?... — Ја, Господару... загалами Перун, сав се тресући од узбуђења и поноса што са својим царем разговара: — да те Бог живи, тебе и твоје нашљеднике!, мило ми, вели, било, ка’ ово одавна нијесам додио на Цегиње, да те виђу и да ти приступим и свету ти десницу целивам. Ето зато сам доша’; и довео овога ми јединца (показа очима и чибуком на Божа), да ти га покажем и предам на тешки божи аманет, да ми га, још за мога живота, својом вељом господарском милости, ка’ сунце земљу својом огријом, озариш и у сретне уведеш. Господар погледа на Божа, измјери га од главе до пете, па ће поново Перуну: — А то ти је син и замјеник, je ли, Перуне? — Jec’, Господару, у твоје здравље. — Ама, гледајући на њ па како се то налицкао и уфиштунио, чини ми се, е му нијесу баш толико прирасли за срце ни рало ни мотика. А све се бојим, да му ни то што му се за пас упријечило, није да ђавољом за прешу, ка' се то затурио нечесовијем баштуном, бога ми. ето ка’ да ми је сад доша’ из Котора,