Delo

ГОСПОДИН" БОЖО 35 из ујчевине... дирну Господар Перуна, а и сам се, са свом околином, грохотом насмеја. — Право велиш, Господару. .. дочекаће га Перун као са запете пушке,... и није ми понешен, да речеш, за ови пољски или чесови ручни рад. Ка’ што то и није за њега. Е ми је учеван и преучеван: свршио је сву ни’шицку наутику међу прве; сваку ти он посланицу зна прочитат’ ка' воду, а свако лентро пренијет’ својом руком, нц да је највљеша „штрампа" венедичка... А, валај, Господару, осим твога образа, да ми ј’ ико други река’, разумијеш ли се, да моме приспијенку није од преше пусат и оруж’е, мајде, бога ми, би се почупали за вратове јутрос на цетињску пољану, да нас свија седам краљевинах и осма мошковска царевина не би могле помирит'. Јер не заборави, Господару, да ј’ ово мој син а од лозе Мартиновића, који се ни у гробу од оруж’а не растају а и у мајчиној утроби на бој мисле а о мегданима снијевају... Но, Господару, боље б’ учинио да м’ ’oj саслушат’, да ти покажем моју невољу и оно мјесто ђе ме боли, богме, ка’ своме Господару, у кога су сила и љекови од сваке руке, да је иза Бога, и од сичије, мимо икога на свијет, капац излијечит’ дужна и недужна. Те, што ћу ти се пожалит’, тунако до приђе један мјесец данах, ови ми је син био „саклетар" на Петрову Главицу уз господина Мила, онога ми, чоче, сретнога рођака. А сад се, разумијеш ли се, рад завршио, па ми ј' оста' брез службе. Па сам ти га ево довео, да ми погле’аш на њ и даш му ђе какво лијепо мјесто, ка' што му и подоба; и не допуштиш. да ми га, бреспослена, шиљкају ни’шицка галиочад низ оне сокате, а ја да се под своје старе дневи, претуцам и потуцам по туђија надницах. Господару!... Тајац. Све ћути и гледа шта ће Господар рећи. А он наслонио чело на сребрну рукуницу свога бамбусовог штапа, загледао се у пијесак под својим чизмама, па мисли. Први се одлучи Господин Божо, министар-предсједник и министар полиције, те му нешто француски проговори, а по том се између њих двојице, опет на француском, да нико не разумије, разви жива дебата. На завршетку, Господара прели од уста преко носа и јагодица па све до очију и чела подругљив осмијех. Обрати се Божу Мартиновићу, удари га штапом о штап, и запита га: — Па какву би стио службу, ђетићу? Што си свршава’, и имаш ли часовија декретах?... Божо се смрзао, укипио, па ни да блекне. Али се Перун не дале збунити, но дим у дим : 3*