Delo

44 Д Е Л О чак можда и другима показивати, а ова мала гадура тражи сад да то благо исцепамо и бацимо у воду. Не знам шта ми је, данас сам нешто много лепо расположена. Нема се куд, морам да јој учиним по вољи. И, не прочитавши бар још једанпут то лепо писмо, ја сам га с малом цепкала на ситне, ситне комадиће и бацала у воду, а ситни дугуљасти таласи, налик на врбино лишће, односили су их далеко, далеко. — А сад хајд’мо брзо, брзо кући... Мама ће да каже: „А где си ти, срце моје, досад?“ Ја је пољубих и, смејући се, потрчасмо кроз прашину коју су подигла једна „кола с роговима" која је један сељак утерао у Млаву, да напоји волове. Али застасмо да видимо још нешто: јато гусака, тамо испод ћуприје, подиже се у висину и, гачући и шуштећи крилима, полете, као бели облак, неколико метара над водом, полете, полете, па онда све одједном — пљус у воду, и запливаше брзо, брзо. И ми пођосмо кући брзо, брзо... Л. МИХАЈЛОВИЋ.