Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ пз Иван се намргоди и замисли. — Јеси л’ се ти то због Смердјакова намргодио? — запита га Аљоша. — Да, због њега. Него до ђавола с њим, а са Димитријем сам збиља хтео да се видим, али сад не треба... нерадо проговори Иван. — А зар ти збиља тако брзо одлазиш? — Да. — А како Димитрије и отац? Чим he се то међу њима свршити? — брижно проговори Аљоша. — А ти све једно те једно! И шта се то мене тиче? Јесам ли ја чувар, шта ли, моме брату Димитрију? — напрасито одсече Иван, али се наједаред некако горко насмехну. — Кајинов одговор Богу о убијеном брату, а? Ти то можда мислиш у овај мах? Али, до ђавола, тек ваљда нећу ја ту код њих остати као стражар? Послове сам свршио, па идем. Тек ваљда не мислиш ти да сам ја љубоморан на Димитрија, да сам му ја сва ова три месеца преотимао његову лепотицу Катарину Ивановну? Ех, до ђавола, ја сам имао својих послова. Послове сам свршио, па сад идем. Послове сам јутрос свршио, ти си био сведок. — Је л’ оно јутрос код Катарине Ивановне. — Да, код ње, и наједаред сам раскрстио. Да шта ћу? Шта се мене тиче Димитрије? Димитрије с тим нема никакве везе. Ја сам имао само својих сопствених послова са Катарином Ивановном. Ти и сам знаш, на против, да се Димитрије понашао тако, као да је био у завери са мном. Јер ја га нисам ни најмање молио, него је он мени њу свечано предао, и благословио. То је збиља смешно! Не, Аљоша, не, кад би ти знао како се ја сад лако осећам! Ја сам ево овде седео и ручао и, верујеш ли ми, већ сам хтео да иштем шампањца, да прославим мој први сат слободе. Пхи ! скоро пола године, — и наједаред сам једним махом све збацио са себе! Но, да ли сам ја јуче и слутити могао да се то, кад човек хоће, без по муке може свршити! — Говориш ли ти о својој љубави, Иване? — Па и јесте љубав, ако хоћеш; да, ја сам се био заљубио у госпођицу, у институтку. Мучио сам се с њом, н она је мене мучила. Лебдео сам над њом... и наједаред све одлете. Јутрос сам говорио одушевљено, а кад сам изишао, ја сам се почео гласно смејати, — верујеш ли ти то? Не, ја буквално говорим — Ти и сад то тако весело говорнш, — приметн Аљоша, Дело, Ktb. 70. 8