Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 117 фесори код нас данас врло често исто што и руски дечаци. И •стога обилазим све те претпоставке. Јер какав сад ја и ти имамо задатак? Задатак нам је у том, да ти ја што брже објасним моју суштину, то јест — какав сам ја човек, у што верујем и чему се надам, — је л’ да је тако, је ли? И стога ти и изјављујем да примам Бога без околишења и просто. Али ево, међу тим, шта треба уочити: ако Бог постоји и ако је Он доиста створио земљу, онда је Он њу, као што вам је потпуно познато, створио по Еуклидовој геометрији, а ум човеков је створио само са појмом о трима димензијама просгора. Међу тим, налазили су се, налазе се чак и сад геометри и филозофи, и чак од најзнатнијих, који сумњају у то, да би сва васиона, или још опширније: — да би све биће било створено само према Еуклидовој геометрији, и чак се усуђују маштати, да би се две паралелне линије, које се по Еуклиду нипошто не могу састати на земљи — можда и састале негде у бесконачности. Ја сам, драговићу мој, решио овако: да кад ја чак ни то не могу да појмим, онда од куд Бога да појмим?! Ја скромно признајем да ја немам никаквих способности за решавање таквих питања, ја имам ум еуклидовски, земаљски, к стога — откуд ми да решавамо о оном, што није од овога света? А и теби саветујем да о томе никад не мислиш, драги мој Аљоша, а пре свега да не мислиш о Богу: има ли га, или га нема? Све су то питања потпуно несвојствена нама, који смо створени са схватањем само трију димензија. И тако, дакле, ја примам Бога, и то не само драговољно, него још и више: ја примам и премудрост и циљ Његов, — који су нам већ потпуно непознати; верујем у поредак, у смисао живота, верујем у вечну хармонију, у којој као да ћемо се сви ми слити, верујем у реч (слово), којој тежи сва васиона и која сама „би к Богу“ и која је сама Бог, но, и остало, и остало, и тако даље у бесконачност... У том погледу су људи много речи начинили. Изгледа да сам ја већ на добром путу — а? Али представи сад ти себи, ја у ко начном резултату овај свет Божји — не примам, па, премда знам да он постоји, али га никако не одобравам. То јест, то није да ја Бога не примам, него ја овај свет, што га је он створио, не примам, нити могу пристати да га примим. Одмах ту примеНујем: ја сам као дете убеђен да he све муке и патње проћи и изгладити се, да ће цела непријатна комика човечанских противуречја ишчезнути као бедна утвора, као гнусна измишљотина, као атом слабачког и мајушног човековог еуклидовског ума; да ће се, на