Delo

СОЦИАЛНИ ПРЕГЛЕД 449 развијање моралне аутономности сваког појединца, као таквог без обзира на веома материјалне интересе његове групе. Појавом нових облика заједница: диференцованих вероисповести, уметничких, научних, привредних организација, удружења, и раз вијањем јавне друштвености уопште, унапређен је процес еманциповања индивидуе од своје крвне, сталешке и позивне групе, дата је могућност да се у оквиру тих група диференцују појединци у знатном степену. Подела рада пистаје међународном, одговарајуће диференцоване групе у границама народних скупина стапају се, кругови постају већи, диференцованост је интерсоциална, међускупинска, према томе и индивидуа слободнија, неодвиснија, јер је индивидуа у толико самосвојнија, у колико је већи непосредни круг коме она припада. како је то лепо расветлио Зимел у књизи: Uber sociale Differenzierung (3. Aufl. 1910). To су по Колеу пет основних принципа друштвеног живота. Основни закон друштвеног развоја гласи пак код њега: интелектуални развој одређује социални развој и управља њима. Код разних социолога фигурирају тежње и чежње (Војанс и Бако) као последњи покретачи, код других опет потребе (Диркем, Опенхајмер); Колесе враћа наКонтаи де Робертија, постављајући интелект и његова спознања као основни мотор друштвено-културног развоја. Према Вормсу наглашује Коле, да се само за оним стварима може тежити којих смо корисност, фактичну или фиктивну, упознали, сазнања се шире и продубљују у колико се више понављају акције исте идејне заснованости. Тежње и потребе нису покретачи друштвена развоја, него тек његови плодови, резултати. Пометњу је проузроковао телеолошки начин схватања: ту је ц и љ сваке радње уједно и разлог и замењују га са узроком. Интелектуални развој није безуслован, једномеран и безпрепречан за све групе једног друштва. Владају у њему т. зв закон успоравања и закон ширења. како их je назвао де Роберти (Sociologie de 1’ action, 1908, стр. 182 и след.). Наука је развијенија од философије, философија предњачи уметности, акција, практично делање, заостаје иза духовне садржине уметности. Носиоци тих функција разно су школовани а редовно у истој постепености падања нивоа, у коме реду и долазе по свсјој интелектуалној развијености једно за другим. 11 деја се рађа у појединцу и веома споро шири на све шири круг заједнице. Демо Дело, кн>. 70. -9