Delo

64 Д R Л 0 Русијом. И јула месеца 1872 г. би послан у Петроград ерцхерцег Вилхелм, да однесе поздраве цару Александру од цара Фрање Јосифа. Избор је био срећан, јер је ерцхерцег био радо примана и симпатична личност. То је од кримског рата била прва посета хабзбуршког дома династији Романова. Али Вертхајмер пориче новинарска тврђења, да је ерцхерцег ишао да утврди састанак царева у Берлину, већ, вели, да је то лично дело Александра II. Тада баш имао је цар Фрања да врати посете (учињене у Ишлу и Салцбургу) цару Виљему и састанак би заказан у Берлину. О томе је Александар II случајно сазнао од Луја Шнајдера, личног повереника цара Виљема, те се сам понудио да буде трећи у Берлину, бојећи се, ваљда, да се тамо не углави какав споразум противу Русије. Противу састанка царева били су у Русији панслависте а у Аустрији војничка странка. Ерцхерцег Албрехт је, као вођа те странке, једнако мислећи на реванш, предао цару Фрањи чак један мемоар, одвраћајући га од пута у Берлин а саветујући му пријатељство и савез с Русијом. Крај свега тога састанак је био у Берлину. Али су резултати тога састанка далеко мањи били него што се у јавности веровало и тврдило. Нарочито се избегавало, да минисгри сви заједно, у троје, заједнички расправљају актуелна питања, већ се само по двоје састајали и дискутовали. И ако се до каквих формалних споразума — уговора и конвенција — није дошло, и ако се никакве дефинитивне одлуке о будућности нису донеле, опет је састанак царева у Берлину имао своје резултате, који су се осетили у односима међународним. Андраши и Горчаков сложили су се, да у Турској остане status quo, али ако би настао процес распадања њеног, да га оставе своме току, да се не мешају, — дакле углавили су заједничко дезинтересовање на Балкану. Сем тога, нестало је заоштрености и огорчености у односима Аустрије и Русије, што је датирало још од кримског рата, а Горчаков је стекао правилно мишљење о Андрашију, који је важио, као Маџар, да је и непријатељ Русије. И Горчаков и Андраши вратили су се задовољнији но што је Бизмарк остао у Берлину. Бизмарк је желео, да између трију држава постигне споразум у погледима на односе с Француском, од чијег је реванша он презао. Али су тада баш и цар Александар II и Горчаков изјавили „да је јака Француска потреба Европе“. Вративши се из Берлина Андрашију је било лако у парла-