Delo

ХАМЛЕТ — КЊИЖЕВНА СТУДИЈА II Не треба схватити Хамлета само као мислиоца, који помоћу размишљања долази до великих идеја, јер свака његова мисао је осећај, постао из конкретнога живота, јер саме мисли у ствари нису ништа друго него извесна осећања. Сама се мисао по себи никад не може јавити и голом се спекулацијом не долази ни до чега. Једино фразе, празне, бескрвне, без живота, постају од размишљања које нема осећајне подлоге. Разуме се да ће и мисао бити већа, што су ова осећања дубља и компликованија. јер мисао није нешто ван природе. И саме мисли су природа; зато ће праве мисли потицати само из праве природе, а фразе из спекулација. Тако треба и Хамлета узети као човека са великом, савршеном душом, која осети и најмањи утисак споља. Хамлета не треба узети само као меланхоличног младића. Из његових говора видимо да је он пун досетака и ироничних добацивања. Човек, који је имао најсложенију душу био је Хамлет — односно Шекспир, јер Хамлет из данске новеле није ни приближан Хамлету од Шекспира. Значи да је Шекспир дао Хамлету од свога духа. Узмимо да је Хамлет из новеле баш и био онакав, каквог га је Шекспир представио, откуд би могао Шекспир то сазнати из новеле, која просто износи догађај. Значи да је и сам био слична природа. То је као оно кад човек чује неки догађај. Сваки ће на свој начин тумачити тај догађај и његове мотиве. Али ће врло ретко ко пронаћи праве његове мотиве и јасно их испричати или написати. Извесно има хамлетовских природа, само их треба пронаћи. Зато су уметници да откривају природу онде где је обично око не може открити.