Delo

108 Д Е Л О искрено убеђен о потреби екуменског концила. То је непромашни лек, намењен да излечи све ране Источне Цркве"1 2 *. Непријатан патријарху, одговор синода далеко је био од тога да би олакшавао задатак амбасадору, који се раније беше показао као присталица екуменског концила. Тај одговор, исто тако, није се допао ни Грцима ни Бугарима, ма да је неоспорно био повољнији за ове последње. Једино су Турци били врло задовољни сазнавши да Pycnja није хтела да штити идеју о екуменском концилу. Време које је синод у Петрограду употребио да би размислио о одговору који је имао дати паријарху, донело је измене «a променљивом земљишту турске престонице. Бугари се нису безразложно плашили преокрета у тежњама Порте. Чим је опасност од рата са Грчком изгледала отклоњена ■и чим је оштра криза изазвана држањем пуним претње од стране извесних јевропских кабинета у критском питању уступила места релативној мирноћи, — Порта промени свој говор према Бугарима. Не одузимајући храброст овима последњим, султанови министри отпочеше своју обичну двоструку игру трудећи се у исто време да привуку к себи Грке. У очинском старању за све своје поданике, говорили су овима последњим, отоманска влада мотриће да јелински интереси не буду оштећени од Словена. Политика Порте није била бесплодна: Грци и Бугари, незадовољни што не налазе потпоре коју су тражили код руске амбасаде за своје искључиве прегенсије, почеше према руској политици осећати неповерење, које су Турци вешто експлоатисали. Ови су изгледали господари терена и као да држе све конце у својим рукама. „Ресултат конференција у Паризу-, писао је отправник послова Русије 1869 године8, поколебаоје поверење Грка у потпору Јевропе. Једна јака странка, како у Атини тако и овде, верује данас дасе велика мисао може наставити само мирољубивим путевима, ширењем обавештења и под егидом Порте. Сличне доктрине исповедао је и један део бугарске штампе. Словени захтевају тако исто нова права; они реагују 1 Телеграм ђснерала Игњатијева Пера, 14—26 маја 1869, № 140. 2 О критском питању. Г. де Стал, касније амбасадор Русије у Лондону.