Delo

РУСКА ПОЛИТИКА НА ИСТОКУ И БУГАРСКА ШИЗМА 109 противу вековних угњетавања јелинизма, алн као и Грци, код турске владе, а не противу ње, они подижу своју парницу. Бугарска размирица са Великом Црквом само је једна од манифестација те борбе; она је сведочанство о потреби да се нађе формула за одвајање које у ствари већ од давно постоји; она у исто време констатује напоре огледане у томе правцу од стране умеренијих духова на обема странама. Ти напори још нису приведени крају, али у ствари њихов успех сада је у рукама Порте. Од заједничкога непријатеља, данас се претворила у арбитра. У томе је корист као и опасност њенога положаја"1 2 3. Ако је борба, заметнута међу ривалским расама, учинила да ове забораве на своју вековну мржњу према заједничком непријатељу, то је био само жалостан симптом о појачању њихова међусобна непријатељства. У Атини је основано једно знтисловенско друштво у јавно признаватом циљу да омета свим средствима развијање словенске расе и њену експанзију на балканском полуострву. „У Цариграду као и у Атини, писао је Стал, образовала се једна странка која се, под импулсом непромишљене мржње, отворено изјашњава противу политике Русије на Истоку. Та се странка регрутује поглавито у категорији људи који, више Византинци него Јелини, по изразу г. Новикова'-1, теже, с једне стране, за благовољењем Порте и бране, с друге стране, интересе високога клира“. Орган те странке, Босфорска Кула Светлиља (Le Phare de Bosphore) оптуживала je Русију „да експлоатише грчки елеменат у корист чисто словенских елемената“, и опомињала је Грке „да се не даду ухватити у замке скривене под тобожњим изгледима верскога сродства“. Грци су требали да уђу „у цивилизаторски покрет Запада, који би им једини могао олакшати испуњење њихове мисије на Истоку“. Лист је саветовао да се ради у споразуму са муслиманским елементом, који би био мање „опасан за експанзију грчкога духа него што је опасан славизам“. Те су доктрине налазиле потпоре у Француској, напомињао је Стал, која би „изгледала склона данас да штити аспирације јелинизма да би поново задобила свој утицај на грчке расе и помагала у исто време напретке католичке унијеа“. 1 Телеграм Сталов. Бујукдере, 26 августа—7 септембра 1869, № 2°3. 2 Министар Русије у Атини у то време, касније амбасадор у Бечу и у Цариграду. 3 Телеграм Сталов. Бујукдере, 10—22 јуна 1869 № 165 и 166.