Delo

РУСКА ПОЛИТИКА НА ИСГОКУ И БУГАРСКА ШИЗМА 115 од Цркве у Цариграду. Присталице странке о којој је реч поверавали су своје пројекте ђенералу Игњатијеву, коме су дали осетити да би Русија, помажући Бугаре, могла да им уштеди тај жалосни излаз. Ваља се питати до ког су се ступња варали бугарски прваци, или боље да ли су злоупотребљавали поверење својега саговорника у погледу стварнога значаја својих пројеката. Ако су прваци, ослобођени од свих предрасуда, хладнокрвно мерили све за и против уније с Римом, они нису могли непознавати осећаје велике масе својих земљака. Код ових, све те комбинације имале су слабих изгледа на успех. Унија са Римом није могла наћи присталица у простом народу, који би је извесно сматрао као акт безбожништва и гадну издају према вери отаца. Православље је пустило сувише дубоке корене на Истоку да би један народ, од данас до сутра, могао променити што у својим веровањима која су му улазила у месо и крв вековима. Па онда, становништво на Истоку било се навикло на демократску организацију своје Цркве. То је чак један од главних узрока укорењеном неповерењу које он гаји противу папства. Много су се пута католички мисионари спотицали о ту препреку. Ако католичка пропаганда, с времена на време, односи на Истоку знатне успехе, то је само по неуморној марљивости својих радника, који се, да би преобратили у своју веру један народ, не заустављају пред потребом да раде са сваким појединцем посебице. Сви ти обзири нису могли бити непознати бугарским првацима; ови су имали сувише практичнога духа да би улетели у какву авантуру, у којој би тако мало били поуздани да би за њима пошли и њихови земљаци. У основи, у питању вере, Бугари су исто толико византинци колико и Грци, и делили су с њима не само иста веровања, него и сличне предрасуде. И тако не послушаше савете понеких мисионара и агената, да пошљу своје представнике на концил у Риму. Чини нам се, у опште, да •се, у питању о унији, руска дипломатија дала мало изиграти маневрима бугарске истакнуте странке. Зебње које је изазвао рад неправославних мисионара, стално непријатељство Грка, неповерење високог клира, све те прилике вршиле су свој део утицаја на руску дипломатију, мењајући мало по мало њено држање у погледу размирице. Та промена нагласила се јаче после одбијања од стране патријарха Григорија аранжмана који је била израдила мешовита комисија из 1869 године. 8*