Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ ДЕО ДРУГИ. — КЊИГА ПЕТА. 3 А И ПРОТИВ VII „Много вреди разговор са паметним човеком". А тако је и говорио. Наишавши на Фјодора Павловића у сали, тек што беше ушао, он му наједаред викну, машући рукама: „Ја идем горе у моју собу, а не код вас — до виђења", и оде даље, старајући се чак и да не погледа у оца. Врло је могућно да му је старац био и сувише мрзак у том тренутку, али такво безобзирно испољавање непријатељског осећања беше изненађење чак и за Фјодора Павловића. А старац је збиља очевидно хтео да му нешто што пре саопшти, због чега је нарочито и изишао био у салу да га дочека; но, чувши такву љубазност, он застаде, ћутећки и са исмевачким изразом пропрати очима свога синка на степенице у горњи полуспрат све донде, док му овај не ишчезе из погледа. — Шта му је? — брзо запита он Смердјакова, који уђе за Иваном. — Љуте се на нешто — ко ће их знати! — промрмља овај, извлачећи се. — Ђаво са њим! Нека га, нек се љути. Донеси самовар, па се брже чисти одавде, живо! Има ли шта ново? Ту се отпочеше она иста питања, на која се Смердјаков малочас жалио Ивану Фјодоровићу, то јест, све у погледу очекиване посетитељке, те ћемо ми та питања овде изоставити. После пола сата кућа беше закључана, и пошашавела старчина ходаше сам по собама, дрхтећи и очекујући да се сваког