Delo

118 Д Е Л О тренутка могу чути пет уговорених удараца, овда онда извирујући кроз мрачне прозоре, али ништа кроз њих не видећи, осим мрачне ноћи. Беше већ врло доцкан, а Иван Фјодоровић непрестано не спаваше и размишљаше. Доцкан леже он те ноћи, око два сата. Али ми сад нећемо саопштавати ток његових мисли, а није нам ни време улазити у ту душу: и на ту душу ће доћи ред. Па чак кад бисмо и покушавали да што саопштимо, то би врло тешко било учинити, стога што то и не беху мисли, него нешто врло неодређено, а што је главно — и сувише узбуђено. Он и сам осећаше да је погубио све своје конце. А мучиле су га и разне чудновате и скоро сасвим неочекиване жеље, на пример: већ после поноћи он наједаред упорно и неиздржљиво зажеле да се сиђе доле, да откључа врата, да оде у одвојену кућу, па да избије Смердјакова... Но кад бисте га запитали зашто, он вам ни сам не би знао изложити тачно ниједног узрока, осим можда то, да му је тај лакај постао врло мрзак, као најгори злотвор, какав се само може наћи на свету. С друге опет стране, његову душу те ноћи наједаред обухваташе некаква необјашњива и понижавајућа бојажљивост, од које он, — он то осећаше, — чисто као да је наједаред губио чак и физичку снагу. Глава га је болела и вртела му се. Нешто мрско притискиваше његову душу, као да се спремао да се неком свети. Мрзио је чак и Аљошу, сећајући се малочашњег разговора са њим, — овда онда је јако мрзио и самога себе. На Катарину Ивановну беше скоро заборавио и да мисли, и много се томе после чудио, тим пре, што се сам добро сећао како је још јуче изјутра, кад се онако смело похвалио код Катарине Ивановне да ће сутра отићи у Москву, — у души својој још тада био шапнуо себи: „море шта се млатиш, нећеш ти отићи, нити ће ти тако лако бити да се отргнеш, као штосе сад правиш важан“. Сећајући се после, много доцније, те ноћи, Иван Фјодоровић се са нарочитом одвратношћу сећао како је он неки пут наједаред устајао с канабета па полагано,. као да се страшно боји да га не виде, отварао врата, излазио на степенице и ослушкивао на ниже, према доњим собама, како се тамо доле Фјодор Павловић креће и хода; слушао би дуго, до лет минута, са чудноватом неком радозналошћу, притајивши дисање, и са лупањем срца... А зашто је он то све чинио, зашто је ослушкивао — то он, наравно, ни сам није знао. Тај „посту-