Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 129 свој живот, ја се постепено уверих да је тај мој брат у мојој судби био као неко упутство и предназначење одозго, јер да се није јавио он у мом животу, да га није ни било никако, — ја можда никад не бих примио монашки чин, нити бих ступио на драгоцени пут овај. То прво јављање било је још у мом детињству, и ево већ на завршетку мога пута јасно ми се појави као неко понављање. Чудно је то, оци и учитељи, да ми се Алексије, премда је на мог брата само малко налик био ликом, — чинио толико налик на њега духовно, да сам га много пута сматрао сасвим за оног младића, брата мога, који ми је, рекох сам себи, дошао на крају пута мога, тајанствено, зарад неке успомене и јачег осећања, тако да сам се чак чудио себи самом и таквој чудноватој својој машти. Чујеш ли ти ово, Порфирије, — окрену се он послушнику, који га услуживаше. — Много сам пута видео на лицу твом као некакво огорчење, што ја Алексија већма волим него тебе. Сад ето знаш, зашто је тако било, али ја и тебе волим, и много пута ми је тешко било, што се жалостиш. А вама, мили гости, хоћу да искажем о том младићу, брату мом, јер у мом животу не беше појаве драгоценије од тога, већма пророчке и дирљивије. Милина је обузела срце моје, и ја посматрам сав живот свој у овом тренутку, као да га свега наново преживљујем... Овде морам приметити да се је тај последњи разговор старчев са гостима, који га посетише последњи дан његовог живота, сачувао унеколико записан. Записао га је Алексије Фјодоровић Карамазов неко време после смрти старчеве — по сећању. Но да ли је то био сасвим тачан тадашњи говор, или му је он у својој белешгСи додао по нешто и из пређашњих разговора са својим учитељем, то ја већ не могу тачно казати. Осим тога, читав говор старчев у тој белешци иде као без прекидања, као кад би он излагао свој живот у виду приповетке, обраћајући се пријатељима својим, — док се, без сумње, према доцнијем причању, у ствари збивало друкчије, јер се тога вечера водио општи разговор, и премда су гости свога домаћина мало прекидали, ипак су и они говорили, мешајући се у разговор; чак су можда и сами казивали и причали понешто. Осим тога, ово причање није ни могло тећи тако непрекидно, јер је старац овда онда губио дисање, губио глас и чак легао на своју постељу да се одмори, премда обично не би заспао, нити би гости остављали своја места. Дело, књ. 71. 9