Delo

128 Д Е Л О — Ја мислим на оног, јучерашњег, старијег, коме сам се до земље поклонио. — Тога сам само јуче видео, а данас га никако нисам могао наћи, — рече Аљоша. — Похитај да га нађеш, сутра опет иди и похитај, све остави па похитај. Можда ће ти још поћи за руком да га од чега било страшнога задржиш. Ја сам се јуче великој будућој патњи његовој поклонио. Он наједаред ућута и као да се замисли. Речи му беху чудновате. Отац Јосиф, сведок јучерашњег старчевог клањања до земље, погледа се са оцем Пајсијем. Аљоша не издржа: — Оче и учитељу, — проговори он са необичним узбуђењем, — сувише су нејасне речи ваше... Каква то патња њега очекује? — Не буди радознао. Јуче ми се учинило као да видим нешто страшно код њега... Као да је сву судбу његозу изразио јуче његов поглед. Он је имао такав некакав поглед... тако, да сам се ја наједаред ужаснуо у срцу свом од онога, што тај човек себи спрема. Једанпут или двапут у животу видео сам код неких такав исти израз лица... који као да изражаваше сву судбину тих људи, и судбина се њихова, на жалост, збила. Послао сам те к њему, Алексије, јер сам мислио да ће му братски лик твој помоћи. Но све је од Господа, па и све судбе наше. „Ако зрно пшенично, пошто падне у земљу, не умре, оно ће остати једно; а ако умре, донеће много плода“. Запамти то. А тебе сам ја, Алексије, много пута у свом животу у мислима благосиљао због твог лика, то да знаш, — проговори старац са тихим осмехом. Ја мислим о теби овако: изићи ћеш из ових зидова, а у свету ћеш остати као монах. Много ћеш имати противника, али ће те и сами непријатељи твоји волети. Много ће ти беде и несреће донети живот, али ћеш услед тих беда и невоља и бити срећан, и живот ћеш благословити, и друге ћеш довести дотле, да га благослове, — што је важније од свега. Но, ето ти, какав си ти. — Оци и учитељи моји, — окрену се он гостима својим, умиљато се смешећи, — никада до данас ја нисам говорио чак ни њему — зашто je лик овога младића био толико мио мојој души. Тек сад ћу да кажем: његов лик ми је био као нека напомена и пророчанство. На освитку дана мојих, још као мало дете, имао сам старијег брата, који је умро као младић, на моје очи, свега тек од седамнаест година. И доцније, пролазећи кроз