Delo

КАКО СУ УМИРАЛИ ЈУНАЦИ 9 * Официр заврши. Његов поглед лутао је негде око ватре, која је догоревала. По искрајцима су се гасили огњеви и међу шаторима се стишавало. Понеки усамљен војник с рукама у џеповима бесциљно би промилио изнад кас као сенка. На батаљонском зборишту скупљали су се значари пред повечерје. Ја сам ћутао. Нешто светло разгревало ми се у души трагом приче која се урезала у мене са сваком реченицом. Осећао сам велико време на које се чекало шест векова. Оно је дошло и оживело џинове из прича који су у часу гнева раздерали замрачено небо над собом. — Да ли се за те незнане јунаке могло ма шта урадити? — упитах полугласно официра. Место одговора, он зовну најближег војника. Једна тамна сенка приђе и поздрави. — Шта је дужност патроле пред непријатељем? Војника изненади питање, но убрзо се прибра а очи му синуше: — Господине поручниче, дужност патроле пред непријатељем састоји се у томе: да га тајно извиди, да шаље на време тачна извешћа и да изгине као патрола на Шемници, кад треба сачувати част српског оружја. — На своје место! Војник поздрави и оде, а официр заћута. Мени замаглише очи. Било је нечега узвишеног у тим мрачним сенкама које су се кретале кроз ноћ незнане и невиђене и од којих су многе, проневши високо на бајонетима славу ове земље, ишчезле у сутону какве паклене ноћи по гудурама крваве Маћедоније. Ватра је пуцкарала, на небу су се гасиле звезде и све је било тише. Деца славе и смрти опружала су се без роптања на тврду испуцалу земљу под шаторима, и у сновима призивали своје миле и драге, које су давно оставили далеко, далеко на северу... Жив. Девечерски.