Delo

140 Д Е Л 0 ликолепно, јер је све истина. Погледај, рекох му, на коња: животиња велика, близу човека стојећа, или на вола, који за човека ради и храни га — погуреног и замишљеног вола, погледај на ликове њихове: каква кротост, каква оданост човеку, који га често немилосрдно бије, каква незлобивост, какво поверење и каква лепота у његовом лику! Дирљиво је чак и то знати, да на њему нема никаква греха, јер је све савршено, све је осим човека безгрешно, и с њима је Христос још пре него са нама“. — Па зар је, — питаше младић, — и код њих Христос? — А како би могло и бити друкчије, — говорим ја њему, — јер за све је Реч, — све створење и свака ствар, сваки листић устремљава се ка Речи, Богу славу пева, Христу плаче, не знајући ни сам за то, вршећи то тајном живота свога безгрешнога. Ено, — рекох му, — по шуми лута страшни медвед, грозни и свирепи, и ничим за то није крив. И испричах му како је једаред долазио медвед једном великом светитељу који је спасавао душу у шуми, у малој ћелијици, и то је умилно расположило, гануло и раздрагало према њему светитеља, који без страха изађе пред њега и даде му парче хлеба: „Иди, — рече му, — Христос нека је уза те“, и оде свирепи звер послушно и кротко, штете и повреде му не учинивши". Младића то умилно дирну, што медвед оде, штете не учинивши, и што је и с њиме Христос. — Ах, — рече младић, — како је све то лепо, како је добро и чудесно све што је од Бога! Седи, па се замислио тихо и слатко. Видим да је разумео. И заспа поред мене сном лаким, безгрешним. Благослови Господе, младост! Те се и ја помолих за њега, лежући да спавам. Господе, лошљи мир и светлост Твојим људима! Фјодор Достојевски. (С руског превео Јован Максимовић)