Delo

Књига 71. Свеска 2. Д Е Л О МАЈ 1914 ГОДИНЕ У СУСРЕТУ — ПРИПОВЕТКА I Када сиђе са трамваја, Петар Илић застаде, сав зајапурен од врућине, хукну, обриса зној са црвеног лица и дебелог врата, погледа за тренутак радознало око себе, па онда пође ка улазу Малог Калемегдана. Дежмекаст, мали, вукући за собом чупавог мушкарца од пет година и нешто мању девојчицу, он једва прође кроз гомиле шегрта, војника и тотица, док најзад не застаде пред шатором једне панораме, одакле се чуло отегнуто пиштање вергла. Ту, у сред силне вреве и тискања, он заборави да чува од прашине свој широки црни герок са дугим пешевима, него се сав предаде општем задовољству, не знајући шта ће пре да погледа. — Бато! Бато! Видиш ли? Погле’ оног са црвеним носем. Ала је смешан! Видиш ли, Сејо? — говорио је он брзо, дижући час дечка час девојчицу, да што боље виде накарађеног кловна, који је над улазом у мали циркус млатарао рукама и викао из свега гласа: „Извол те! Извол’те! Ко види, неће се кајати. Извол'те... само један грош. Чудо невиђено. Најјачи човек на свету. Сад је почетак. Извол’те!“ Одмах затим, Петар Илић се окретао на другу страну, слушао позиве осталих „вештака“, гледао „ваздушне лађе“ и показивао уморној деци сваку ситницу. Он им купи црвене шећерне петлиће, увиде их да виде панораму и „американску мртву говорећу главу“, провоза их на „рингишпилу“ и десет пута без успеха погађаше у нишан, да погоди „добошара". Ма шта да погледа, њега је све занимало и он би се још дуго гурао с краја на крај, да се само девојчица не беше расплакала. Њу су болеле ноге, јер је још одјутра ходала, а осим тога хтела Дело, књ. 71. 11