Delo

162 Д Е Л 0 је пошто пото да понова гледа панораму, те се једва вукла поред њега. — Та ћути, шта ти је! — љутио се Петар Илић. — Ето, видиш како је Бата добар. Али је девојчица плакала све више. Сва умазана црвеном шећерлемом, вукла га је за панталоне и јецала лењо: — Та-та... та-та... Бо’е ноге... Води пано’аму... Та-та... Петар Илић покуша да је утеши, но кад виде да је то узалуд, пође полако гунђајући. Пошто већ беше измакао од средине, он се још једном обазре ка шареној гомили, купи деци кифле, попи чашу лимунаде и онда се упути ка горњој тераси, која води поред градских зидина. Идући лагано, он је осећао како и сам почиње да се умара. Али све то око њега, цео тај весели свет, који је тада гледао први пут после досетогодишњег живота у једној мртвој паланци, све га је то освежавало и он је био врло задовољан. На сваком кораку било је нечега што га опомиње прошлости. Ту су зелени борићи, који су онда тек посађени; ту је Дунав, онај стари Дунав, широк, тих и мутан; ту је Јеврејска Мала, кроз чије је улице као ђак лети пролазио сваке недеље, кад иде на вожњу чамцем; ту је оно пространо плаво небо и топао ваздух, који чине да се човек разнежи и да му се мисли расплину. Зато, кад седе на клупу и намести децу поред себе, он скиде шешир, протрља длановима колена и подвикну задовољно: — Охо-хо! Петар Илић је био адвокат у једној омањој вароши и скоро десет година није долазио у Београд на дуже време. Како и зашто се толико отуђио од места у коме је провео најлепше дане прве младос.ти, то ни он не би умео рећи. Кад је положио адвокатски испит и отишао у унутрашњост, он је мислио да тамо остане само кратко време, али су нове прилике донеле и нове одлуке. Он је испрва жалио за престоницом, но убрзо се оженио, а у томе је било довољно разлога да заборави на сву прошлост. Оженио се олако, не мислећи много, јер му се после неколико ноћних седења у кафани учинило да ће тако најлакше решити питање о своме здрављу, на које је много пазио. После тога су дошла деца, па слабости у кући, па све шири посао, те се није могао никуда удаљавати. По природи задовољан свачим, он се из дана у дан све помирљивије предавао животу своје околине, тако да је после три године био потпуно везан за кућу, жен> и