Delo

172 Д Е Л 0 Кад дође до угла улице, Павловић стаде. Он погледа горе, одакле је сад дошао, али не виде ништа. Пред њиме се протезала пуста улица, осенчена сочним лишћем старих липа. Све је било мрачно и мирно, само се више грања белесало бескрајно небо и тежак мирис околних дрвета струјао је кроз ваздух. Павловић је стајао без мисли. И као да се одједном све помрачи, у њему нестаде оне светлости, оне тренутне варке која га беше озарила док је посматрао набубрело тело младе девојке, чије су га очи гледале тако топло. Не знајући откуд, неочекивано, изненада, он се сети сутрашњег дана и виде себе како седи за столом у прљавој, загушљивој канцеларијској соби, кроз коју сваког часа пролазе груби и дремљиви пандури... Ноћ је ћутала. Тодор Павловић погну главу, завуче штап под мишку и пође напред брзо, као да бежи из непознатог краја, слушајући за собом кратак бат својих корака. Момчило Милошевић.